Дело

ЉУДСКА ВЕСТА-ЈНОСТ ПРИЧА Мала Коса необично воле своју тетицу. С њом једе, пијеу спава, забавља 6е... проводи целе дане и ноћи. Од кад зна за себе, од кад су јој урезани у иамети први свесни догађаји у живсту, од тада је и тетнца вечито пред њеним очима. II онај вечно весели, живи, девојачки осмех , што вазда трепери на уснама лепе, високе, танане девојке; н оне сјајне, вечно покретне, велшсе црне очп, што тако мплостпво , тако љубавно н слатко гледају, како не гледају ннгда нп бабове, нн мампне, ничије очи; н она густа, смеђа, мека као свнла, миришљава коса; и опај вазда иогнути посленп стас — јер с<* тста непрекидно налази у некакву послу; и они чести, дуги, ватрени, другарски и љубавнн пољуицп, што их гета, без броја п без реда, дарује својој љубимнцп . . . све, све то стоји п живн пред очнма детињим, од кад оно зна за себе. Мпле су јој бнле негда мајчнне груди, алијеи тада, чим стаде разазнаватп понешто око себе, радосно пружала ручнце на првп ноглед милостнвих очију. Слева јој се слатко топло млеко нз грудн на обрашчић, а она весело маше ручпцом и смсје сс гласно својим невпним, анђелским смехом, гледајући необичне, љубавне тетине очи. < )тац јој је, својпм вазда озбнљним, натмуреним погледом регко прнвлачпо пажњу. Он јо ннгда није номиловао. После га је, 1сад напунн шесту годпну, често слушала кад впче: — ИГто ће ми девојчуре!...