Дело

ВЕНЕЦИЈАНСКЕ НОЋ,И 5 А од гондоллЈЈера Ни гласа, нн јава; Нптп пјанн свирач Да се чује гдје... У п’јемом је мнру Утонуло све... Ноћ тпха и глуха Небеснма бродн, На расппа злато По путу п води А ја журно ходим По тишини тој, А под плаштом стискам Мач толедскп свој. Амо брптки мачу, Час је куцно ! Знај: Или море крвп, IIлп загрљај!... VII Ионоћ бјеше... Блједп мјесец Сппао је злато доле, Док под окном пашпм јекну Сјетан гласак баркароле. Ко то бјеше? питах срдпт, У то доба пспред двора ? Мрски Родрпг ? Не, тај спава, Мртав спава у дну мора. У ложницп својој Дпвна, полупага, У најдубље доба Ти ме чекаш, драга, Твоја чежња бујна То је огањ сам, А твој пољуб слаткп Разбуктелн плам. 90 Леонардо?... И тог мртвог Однпо сам до лагуна ; Још мој двобој уби жпвот Дон Адфонса н дон Бруна.. Мишљах да сам збрпс’о мачем Све које ти душа воле, Ал’ гле опет — до сто врага! Нови гласи баркароле... Ал ја журим, хптам... Но по мрачној сјенп Какве се то маске Приближују менп? Но засппмо... Нек пјевају Јер ја впдим, злато моје, Океап ћу пре испунит’, Нег испразнпт срце твоје... ован Дучитх