Дело

4 Д Б Л О II нека зазвоне Звуцп са гптара. Поврх мрких вала Док гондола пдови, Док блпстају зв.језде, Док трепере снови. Док се у даљпни, У поноћи злате Пнјаце и цркве Куле и палате; II вјетрпћп док се Над пучином гоне, Са мирисом мирте II слатке цитроне. Снлна мп је чежња, Иод њом срце горе, Вјечнта ко небо, Бескрајна ко море! Само љубав моју IIпт тражи, еит зови, То је мјехур зрачнн Што нучнном плови. А нође л’ тн икад За њпм рука мала, Нестаће мјехурак У модрилу вала... За плавп мрамор иснод врата нашнх Везана стоји моја мала барка; Растанак хита у потоњој чаши II задња пјесма примиче се жарка. Тад збогом, драга... Мпслех на те једну, Снпваћу страсно кроз далекекраје: На жаркоме југу твоју љубав ледну, На сјеверу хладном вреле пољубљаје! V Ја вас волпм, о сињора, Мплујем вас страсним жаром, Успављујем пољупцима, А будпм вас са гптаром. II торњева деведесет Кад обвпје ноћ п тама, Ја ружнчнп Фењер палнм, У гондолу сједам с вама. Ја се топнм љубећи вам Ваше очп — звјезде двије, II раскошпу густу косу Гдје мнрпшу камелпје. Но кад год вам љубав шаптах, Муцао сам, па се сплео, Као да се истом рјечју Њих стотинн ннсам клео. VI Ијев&ј, нек се хори Нјесма пуна жара, II нека зазвоне Звуци са гитара. ' . IV Кво тп пехар!... Успн жарког вина, Јер јасно јутро на окну не зорн! Инјан сам л»уто од дугих милнна, Бурно ми срце у пламсну горн. Звјезде тнхо трспћу, Поноћ благо мири, У златној је магли Понге ден Соспири; II мнр глухн иао На таласе свуд Дал ће ико видјет’ Када минсм туд?... Нуста је пјацета II Рпјалто спава,