Дело

104 Д К ,1 0 тада сматрала као веома нанаш свој пнтсрес одржатп интегрптет 'Гурске ааједно с Пруском н Аустријом, аазпрала је од освајачкпх пнкњи Нпколе I. Не протпвно прннцнпу полптнчке равиотеже, Н(| баш на протпв вешто експлоатпшући тај прпнцнп, стварајућп за центра.шу п западну -Јевроиу баука од руск-пх експанзпвнпх тежн.п, Наиолеон ,ј(‘ успео да све те :земл>е око себе групише. II <1>раицуска у то доба беше сила, која водп: а њена надмоћност прнзната, разуме се св<1 са вештпне експ.тоатпсања тога прпнцппа. Тако је иод вођством ‘ћранцуске вођен крпмскп рат. у коме су нротпву Руспје учествовале Енглеска, Сардинпја п Турска; када .је Аустрија пзненадила својом пезахвалношћу објавпвши оружапп неутра.титет, а Пруска, пристајући уз њу, заборавпла на своје традпцпонално ирпјатељетво. Благодарећи своме надмоћиом полој к-ају <1>) »анцуска је са Сардинп.јом уравнала пут та.тнјанском пародном уједињен.у уснепшим ратом с Аустрпјом 1љ59 год. А моћнп утицај Француске осетио се п ван Јевропе у решавању пптан.а о државној управп у Мекспци. Тај хегемонскп положај <1>ранцуске у концерту јевропскпх снла трајао ,је све до рата не.мачко -(Ј)ранцуског, (1870—1871). Тада се улоге пзменпле н што .је дотле Француска бп.та с-ада постаје то Немачка. Под геннјалнпм управ.л.ањем Бпзмарковпм Немачка .је за све то време, па п нешто после тога — ди закл.учења (рранцуско-руског споразума пмала хегемоиски положај у Јевропн. Опет паметно експлоатпшућп прпнцпи полптггчке равиотеже Бпзмарк .је, као оно Наполеоп <1>рапцуској. успео Немачкој да пзвојује улогу вође у међународнпм одпоспма. Оно старо ирцјатељство конзервативнпх снла јевропскпх опет је он обновио. Тако је дакле п овога пута бпло када се прпнцпп полптнчке равнотеже намерно једиострано пзводп, да она спла, која га је вешто умела екеплоатисатп, узпма п улогу вође за себе. Сама собом ип једна од великпх спла, ннје толико јака да бп била надмоћнпја од свију плн толпко моћна да свн.ма може пзнудптп ирпстанак на улогу вође. На то .је иотребно ирпзнати своју немоћ за овако велпке смерове п потражптп, да бп нх могла постићи, помоћп од другпх, ступа.јућп у савезе с њпма. Тек у заједницп с другпма каква .јевропска полптпчка спла првога реда може сада стећи тај надмоћнпјп утпцај, а сама собом не. Велпкп народи, којп воде реч у светскпј политицп, нп бројем нп материјалнпм п културнпм напретком у опште не разлпкују се .једап <>д другога тако грдно