Дело

КРПТИКА II БПБЛИОГРАфНЈА 125 угледно мегго међу новијим песницгша наншм; носле неумитне одене г. проФ. Недића песама г. М. Јакшића, у нови.је су време и два „пријатеља* наших нрвих критичара, г. проФ. Богдана Поповића и г. Марка Цара, огледали своја копља над славом артисте песннка г. Шантића. II док се водила та реч. која је до најсићушнијих суптилности залазила у логпчан илп појетски значај појединих израза лесникових, дајућп оцену кнтњастом, уметнпчком стилу, или, с друге стране, означујући суштину појезији, дотле су се тихо, скромно н нечујно, у чистом сеоском ваздуху, у прпмитивне.ј природној средшш. развијале и низале песмице сељанчице, које се ево јављају и као књижица песама. Предмет песама г. Петровића, једноставан, одмах вам јасно пада у очн. Ту немате широкога хоризонта, који обухвата све стране сеос.кога живота пли чисте нрироде, у којој би се песник напајао инспирацијом. Ту нема какве велике уобразиље, нити каквих подробнијнх ситница у сликању маштиних комбинација или природиних слика, ннти каквих суптплнијих душевних емоција. То су оне песме које с-е нздвајају из природног, иростог, непомућеног срца, иесмс наивног и сировог сеоског љубакања, из идпле сеоских драгана. II кад ириђете ближе овом прижељкивању сеоског славуја осетите како .је нраво задовољство присуствовати духом овим идилпчним сценама, где млада крв заборавља јад живота, а над заљубљеним влада „гихи покој неба блаженога". као што вели Његош. Осећате чар простоте, чар срдачне душе раздраганих момака и дево.јака. На шта то иокрсће ту просту душу сеоске момчадије? Један се мучи што не зна да ли га драга воли: У менн се срце кида. Пусто срце на две иоле, Од јада ме душа болн, Нлачно око к'о да Тлолп: ,.Да л' ме волн ? ... Да л' ме волп ?“ Другомејежао што није б.шзу своје драгане, ко.ја „носи низу, баш под грлом близу". Или му срце кида љубомора: Девојче, враже, ђаволе море, Знаш шта о тебп говоре: Да љубиш старе бећаре!... И.ш плаче што ,је сварао драгу: Сву ноћ сам, душо, проплак'о, Шго сам ге лудо <-варао.. . .