Дело

12* д I-: л о У једној с(' иссми онисује ссло после кшпе, и опст драган кроз песму .здрави драгу и јавља да је чскаУ У другој се очскује старојко. Још остају свсга тјш иесме, у којима нсма ни мало тога онштега елемента, са основом у сензуалности. 01, тн.ч изузстних пссама, у двема се, жали Божс, пије из очаја и ината, а по расутоме „рују“ плива нацнонални понос н уздање у снагу н славу Србинову. Оставпмо тс песме у заградн. У трећој се оииеује зимњс јутро. Ту је ироза, гола, лсдсна нроза, која сурово прати то зимњс јутро, са непосредннм утиеком групе сликс, у којој .стари зељов урликнс ил’ зсне II репом покрене." Стихови г. Иотровића теку лако, глатко, лриродно. У њима нема онога тсшкога, прстоваренога стила, са украеима који су већ носталн обавсзним. Кад г. Нетровић и употреби какву необичнију рсч, нс да буде Сарајлија или, скромније, Лаза Костић, он ваздан обраћа пажњу на њу, нс би ли јој објаснио значај (љгубовати). У пссмама г. Петровића иримећује се оригнналност конструиеања стихова. Ту се прилично папуштају уобичајсии шаблони. где је свс пзмерено и оверено. II изглсда да су многс. несме нривлачне баш због расиорсда речи, које, иеукочсне сликом, тску врло лако, врло мслодично. Саме пак речп обичне су. просте, речи сеоских уста, и само сс где гд,с измакне какав варошки или излизани израз ранијнх песника. Тим ее изразима не јури за сликом по што по то, због тога и нема оних натсгнутости сликовања, која лошим стихотворцима често позајмљује бесмислице или несимиатичне неологизмс. Има н таквих песама у овој збирци, у којима се због нарочитог распореда речи, не може лако увидети слнковање. Нарочито у красној носмици Дивна ноћи..., која ио своме еклопу јако иодссћа на ону нарицаљку сестре Батрићсве. Ево: Дивна ноћи, дивна ти је Драга моја! За главом јој перо впје Тнце ноја. Нод грлом јој низ бнсера, Мој бисеру! Грло слађе од шећера, Мој шсћеру! На прсима сја-јна нуца Златне боје, У прсима срце куца Срце моје!