Дело

130 Д Е Л 0 тако, те да се њсгов спев може бар читати, ако се не може уживати у несничком стварању. Алн ако је предмет дубљи по значају н тежи за обраду, онда почетник - стихотворац има само једну дужност: да ту лепу народну кажу верно исирича и штамиа, како не би без паметара осгао тај необичиијн и значајнији догађај, који је привукао његову пажњу. На ту објављену кажу наићи ће кад тад прави песник и обрадиће је тако, како ће служити на част и њему н књижевностп. Шта је, на нример, вредило, што је један обичан стихотворац невешто обрадио днвну народну кажу о пожртвовању родољубивог Србина Милутина? Од слабога спева овога није видела никакве користл срнска књнжевност, а тешко да је п „песник“ распродао све примерке свога спева... Посде овога пригодиога размншљања да приђемо разгледању спева „Миленија.“ Писац овога спева био је добре среће, те је наишао на ово лепо предање. Угледнн Србин Иван Станковић из Големога Села у врањској Пољаници, родољубив као и његови другови, што с владиком Мелентијем изгубише жнвот на Нишави, гине од Арнаутина Џине. кога на то нодбоде буљубаша Суља по наредби врањскога кајмакама. Ивина јединца Мнлојка зароби Суља. Мати његова Миленија да спасе живот милом сину, тражи од Бога милости и од преминула мужа опропгтаја, те да и образ свој жртвује зверском Турчину, само да јо.ј јединче остане живо. Али је честитом срцу грех страхота и ругоба, те Миленија, увређена и понижена, убија нечовечног Турчина његовим ножем. Тада Миленија прилази заробљеном сину, да га ослободп. али стражар убија младога Милојка, а несрећна Миленија удара се ножсм у срце. Према овој народној кажи сиев је подељен на ове делове: I Смрт Ивана Станковића. II Милојко. III Суља. IV Миленија. Обрађујући овако тежак предмет, писац, као нов радник на несннчком пољу, није био много обазрив. Писац није огледао своју снагу на мањим саставима, него је са неиспитаном јачином свога талента ушао у озбиљну п китњасту обраду оваквога предмета. Оп, ночетннк, хтео је пзрадитп спев лепше и углађеније, но што је био моћан извести. Он, иочетник, радио је сиев тежнм начином но што је Ђура Јакшић радио своје спевове: он је кроз цео спев провео сликове и још је акцентовао носледње речн, да се види, како су сликовн правилни. Акцентовање је готово свуда нетачно, а сликови ретко кад добри. Тежња ка сликовању иокварила је врло многа места. Зарад слика спевалац изокреће речн, те израз испада усиљен и производи неповољан утисак. Да наведемо који иример, не за то што волимо