Дело

182 Д Е Л О га охрабритн, да пусти у свет овај сво.ј спев. Штета, што нрема тим добрим странама није уочио оне смабе, те уравнао цео спев! Ирва добра страна овога спева јесте та, игго обрада његова иоказује многе особине правога епскога Јгевања. Свуда се мирно износп прнча о догађајима, који су леио оцртани у раду главннх личности. Све личности приказане су нластично н природно: угледни .јунак Ива Станковић, крвожедни и страсни Суља, старац Јелиси.је н јунакнња Миленија. Понеки психички тренутци приказани су добро — жалост Миленцјина кад је видела сина заробљена (с. 38) и њено надање, да ће сииа избавити (с. 43). Некп описп израђени су рељеФНО, те нас преносе на место, где се радња врши. Такво је оно мезто, где се описује, како Пво удара на Џинову заседу (3. одељак I иесме). онис доношења десетка и оиис мале собе Суљине (с. 5(3). По негде нанлазимо на ојшс изразита иокрета, што јако иривлачн пажњу читаочеву: Бпч се диже ио вреломе зраку. Док он преви тело од ударца: П спусти се у фпјуку јаку, А рука га кавазова јака Те се сави око луда старца. Неколико занесе корака. (Отр. -40.)• Понеко место прожето је умереннм и складннм осећањем, па утиче леио на читаоца. А овде овде јави се нонека изразита просопопеја, те сине у оном обичном иевању. Најбоље место у целом спеву јесте зацело нарицање Миленијино на Нвину гробу. .Нема коме на свету овоме Плачна душа да се моја жали. Теби дођох да имену твбме Јаде кажем што су на ме паш." Стр. 53—5. Камо да је писац цео снев израдио тако нажљиво као ове три стране ! По овим бољим особинама сиева „Миленија* опажа се, да писац има воље, па н дара, за епско певнње. Не мислимо тиме рећн, да он може опевати који хоће нредмет, пошто ни овај нијс обрадио како треба. Него помнњемо, да писац с вољом, коју уноси у свој рад, може овај свој први рад дотерати, уленшати, поправити, те да личи нн књижевно дело. А да од овога предмета може постати добар снев, у то зацсло неће посумњати ни читалац ових редова. М. К. Драгутиновић