Дело

ОДГОВОР НА КРНТНКУ 141 научне сиде, но што .је Г. Станојевић. Али Г. Станојевић је покушао да нађе неиравњшости и у мом начпну рада, јер ми пребацује то, ]нто сам ја при расирављању постављеннх питања нрндао највећи аначај Ски.шци, односно његовом компидатору Кедрину. Ја сам. мие.шм, ово довољно објаснио у самој мо.јој расп])ави. где сам критички пвдожно значај п међусобни однос свих извора у којнма има нодатака за моја нитања. 11 тамо се може јаено видети, да је Скидпца, н ак<> јс пнсао сто годнна посде времена о коме је говор, и ако се налази као компидацнја у Кедрину п Зонарн, опет по времену најбдпжи. по садржини пајаутентичнијп, ако можда није н једини извор који говори о четирн брата и њиховом међусобном односу. Ја сам у сво.јој расправи јасно ноказао, да је Јахи.ја, који се сматра као најтачнпји извор за хронодогију времена Самуидова, нпак са свим негачан и недовољан за питање о години доласка на вдаду цара Самуида, као и за питање од кога ,јс Самупдо насдедио царску вдаст. Г. Станојевић веди још, да ја нисам хтео оверити казивање Скидпчино—Кедрнново другим нодацима, већ да сам овом извору .безусдовно веровао". Не знам, како да квадифнкујем овакво писање Г Станојевпћа, јер свакн, к<> је нрочитао мо.ју расп1>аву, зна. да сам ја употребио све познате податке и изворе, којп се односе на она два питања, која сам расправљао. Ако .ја доиста нисам контро.шсао податке Кедринове другим изворнма, онда — да н не говорим о свим остадим употребљеним подацима п изворима — од куда то Г. Станојевнћ помиње неке .Савете п приче впзантпјског бољарина у XI веку. за ко.је веди да т<> није натпис Кекавменова дела п да сам ја погрешно мислио, да се тако зове Кекавменово дело? Не знам, од куда зна Г. Станојевнћ, гата сам ја мис.шо, кад ја нигде своје мнсди о овоме нисам нанисао. А да ја нисам ногрешно мис.шо, већ да сам врдо добро знао да .је тај насдов дао Васиљевски деду, које није од једног већ од два писца, види се из ових мо.јих речи у расправи о томе: .Савети п нриче византијског бољарина у XI веку(издао Васиљевски 1881), где .један византп.јски вдастедин. кога Васиљевски назива Кекауменом, дајућн савете за вођење ратова. паводи као пример на једном месту и Самуилово дугогодишње ратовањеза освојење Л.арисе“ (стр. 119). Сем гога. Г. Станојевић ме даље учп да се ово дедо, ко.је сам ја цнтирао, зове Стрсапегикон, које .је Ваенљевски са Јернштетом издао још 1896, на онда магиетарски додаје. да сам ја ово издање требао употребити а не оно од 1881. Овде бнх најнре могао казати г. Станојевићу, да када хоће неком да препоручује неко ново издање, да он треба да зна бар тачан насдов тога