Дело

21(> Л К Л 0 љутит отиле у г|*ал п не одл.утп се аа лесет дана. Павнца би худе срећг, јер иослнје њеколпко месјеца умрије. Јадна мати јој, Шпмица, пресвисну од туге и од удараца. Злпца Ошкопац провлп сејош горе п нагло остарп п изнеможе, те га почеше звати: старп Ошкоп, стара Сотона. Бјеше у прољеће. Мијо, вратпвшн се једног дана и;з града, послнје вечере, започе: -Ја сам, ћаћа, загледао једну. Ја не знам... *Ја бнх њу. А чпја је? ппта ћаћа. Пз Бплица, Бикановића. Бнкановића? Не познајем! А од куд тн познаде ту? Виђао сам .је, једном идућн у град, другом враћајућп се. Пшла је н она с матером. Данас су ручале у крчмн. II ја. — Јесп лн говорио с њом? — А-ја! Како бпх то, без тебе? Онако, говорио сам са старом. — 0 томе? А-ја! Онако! Каже, зна, по чсвењу, нашу к\'ћ\\ К*аже: добра кућа! — А бегенпше лп она тебе? Мијо слегну раменпма и зазвпжда. Ућуташе. Антун, којп слушаше тај разговор разјапљеним устима, насмпја се, боцну прстом брата у кољено п заппта: — *Је ли лпјепа? — Е-ја? додаде старп. — Онако, нп.је велнка! одговорп Мпјо замишљен. — А како јој је име? ппта стари. -— Не знам. Вову .је Бпла. — Бпће што је бпла као снпг? прпппта Антун. Мијо се крете да устане, али га спопаде сплан смијех. Стаде вртјетп главом п показиватн прстом ка огњишту. алн за дуго не чогаше од смпјеха. Најзад, пзговори: Ен' онака, као лонац! Шта, онака као лонац? ппта брат. — Црна. Црна сва, као Арапкиња! Па шта ће ти онда? рече отац оштро. Мијо опет слегну раменнма н додаде: — А што ћу? Мени се свиђа! — А зашто је онда зову: Бпла? пнта Антун.