Дело

ОШКОПАЦ II БПЛА 211 — Е то баш аато што је црна. Мијо се налактп. Након дуга ћутања, он иастави. као за се: А М1цша .је, као овчица; то се види! А чврста је, као кремен! — Вндјеће.чо! заврпш Иван полазећи у ложнпцу. Сутрадан снђе стари у стајаћем руху и наредп Антупу. да осамарн мазгу, па, ношто испи ракију, само рече: — Ја одох до града. Н)пх двојпца разумједоше, да се ћаћа у Билице, да расшгга за Билу. Младили су внноград за кућом. Тога дана више пута помињали су цуру. V вече дочекаше оца пред кућом. На њему пе могоше познатп какве је воље. За вечером не помену ни ријечи гдје .је био и шта .је радио. То је било с почетка недјеље. Још четири дана работаху сва тројица заједно по вас дан, а капитан ни бијеле, ни о загледачинп, нп о женидби. Мијо бп га кадгод погледао испод -ока, па би се мрштпо. Чак једном шаину брату: „Чекаће за дуго другу, светога ми Мпјата!" Најпослпје. на освитак педјеле, Пван иробуди старијег сина. Два брата лежаху заједно, укуту, према огњшиту. Старн држаше у руцп плоску ракије, па заиоји Мнјата. чпм овај отвори очи. — Што то, ћаћа? гшта он изненађен. Отац гутну и запнта шапатом: — Остајеш ли ирп томе? За Билу? Мнјат сједе. — Дакле, ћаћа? ... Е-ја. Да. По вољи мп је! Ја одох са златом. Положи плоску на кревет, извади нза појаса мода]> рубац, раздрцјеши рогаљ п својим дрвеним, чворастнм прстпма нзвади прстен, па дукат, па брњице. Ово је све покојне тп матере, Б<»г јој душу помиловао! Богјој душу помпловао! понови механички Мијат, истнм гласом. - Дакле да буде пиро јесенп? настави стари везујућп рога.к. Пајест! прихвати Мијо и стаде се брзо облачити— Тамо п .Јучину! Одох да осамарим Зуку! Шта ћеш пони.јети? — Ништа. Кабан и торбу! Антун спаваше дубоко. Онако голобрад п благих црта, пзгледаше као каква дјевојка. Отац га посматраше њежним по1Г -