Дело

II о РОД1111А 11ОЛАИ.ЕЦК1 IX 229 — Била је на јутрењп. Чекамо вас у пет. Моја мала домаћнца мучн се тамо п спрема аа у вече. Диван даи. Доћи ћемо, ако мн моја невралгија допустн.... п ако допусти господпн муж. — Па јесмо лп ми суседп ? шталпсмо? упита пан Плавнцки. Врло радо, разуме се — одговорп сусед промуклим гласом. — Онда ап геуон! — Ап гемои*! одговојш госпођа. Она се окрете и Полањецкому, иружи му руку и рече: — Драго мп је што смо се познали. — Пан Плавпцки пружи јој руку и одведе је до кола, Одоше и она два суседа. Полањецки остаде за часак иасамо са Гонтовским, који га је мерио очпма доста зловољно. Полањецки га се сећао кад је још био дечаком а сад је од оног незграпног „мечета“ израстао човек, можда мало окрутан у покретима, али нре уљудан, са врло лепнм брковпма. Полањецки не хтеде почпњати с н.нме разговор, чекаше да се онај први јави, али је он био метнуо руке у џепове па само ћутп. Остали му пређашњп маиири, помисли Полањецки. Сад он опет осети да га нешто одбија од тог мргуда. У том се пан Плавицки врати од Јамишовпх кола па прво ушгга Полањецког: „Је сп ли видео?“ а после додаде: Гонтовскп, нди са својом бричком, у нашим је колима само два места. Да н нначе водим пса за Марину — одговори младнћ. Он се поклони па оде. Набрзо се и пан Плавпцки и Полањецки нађоше на путу за Кремјењ. Тај тп је Гонтовеки такође неки од твојпх, ујаче? ушгга Полањецкп. — Та снела вода шушањ... Они су јако опали. Тај, Адолф нма једпо имањце п ни ђавола у џепу. — Али у срцу му није празно. Пан Плавицкн напућп усне: У толико горе за њега, ако му се што привиђа. Можда је и добар човек онако, али је простак. Нн васпитања, ни духа. нн имања. Марина га воли, боље рећи, трпи. Ап груоп* До впђења.