Дело

Д Е Л 0 23< — Трпп? — Видиш у чем је ствар: .ја сам се посветио њој и седпм на селу; она се посветпла мени н седп на селу. Кога ту имаш: г-ђа Јамишова је од ље далеко старија; млађих у опште нема; жнвот досадан, али шта да се ради? Упамти, момче моје, даје жпвот низ пожртвовања. Тај принцип нек ти је у срцу п у глави. Нарочито не треба да забораве то они, којн су из честптпх а мало истакнутих породица. Гонтовски нам долази недељом на обед, и сад, као што си чуо, води пса. Ућуташе и тако полако нђаху по песку. Пред њпма су летуцале свраке с брезе на брезу пут Кремјења. На њнмаје ишао на својим колпма Гонтовскн, који је размншљајући о Полањецком говорио у себи: Ако .је дошао да их притеже као поверилац, заврнућу му шцју! а ако буде мој такмац, исто ће му бити. Још од детињства није он мирисао Полањецкога. Кад бп се још онда гдегод зацепилп нешто, Полањецки би га псмевао, плн п бпо, поп1то је за две тодине бно старији од њега. Пола часа, потито приепеше, беху сви у исто време заједно са Марином у трпезарији за столом. Младп пас ко.јега доведе Гонтовски, корнстујући се правпма гостинским подвп све четири под столом, а каткад се пропињаше на колено свнма за столом врло поверљнво п радосно, што је објављивао махањем репом. — То је Гордон — говорио је Гонтовски — још је ненаучен, алп је паметно псето п силно се привезу.је за човека. — Лепо је, баш вам веома много хвала — рече Плавицкова, гледајућп у сјајну, црну длаку п жуте мрље над очпма овога пса. — Умпљато .је врло — додаде пан Плавицкп покривајућп колено убрусом. — За лов је такође бољи од осталпх

— Пдете ли вп у лов? — уппта Полањецки. — Не, никад ннсам то волео; а вн? — Ја каткад. У осталом жпвот у граду. — А повише гостујеш? — упита пан Плавицки. Готово нигде. Код госпође Емилпје, код мојега ортака Бпгјела, код Васковског, којп мц је некада бпо професор, а сад некн особењак, и то тп .је све. Разуме се да каткад одем п до оних, с којпма имам посла.