Дело
ПОРОДИЦЛ ПОЛАЊЕЦКНХ '231 Не ваља го, моје момче. Младом човеку ваља да нма п да одржава другарске односе, где на то има права. Којему се тек треба пспнњати, то је нешто друго; али су теби, као Полањецком, сва врата отворена. То тп ја кажем. Са Марином увек мучим такву исту муку. Пре две године, кад јој је напунпла осамнаеста, одвезем је зими у Варшаву. Сам знаш да се то не чини без трошкова, п да ме то стало доста. Па? Она преседи ио цео дан код госпође Емилије, па само чпта. Дивље се родпло, па ће таквим и да остане. Можете се слободно руковтп. Онда да се рукујемо! — повпка весело Полањецки. Она одговорп смејући се: — Кад не могу по чпстој савести, јер није било сасвнм тако. Пстина сам читала књиге код Емилпје, алн сам била доста п са татом и наиграла сам се за цео век. — Немојте се зарицатп. — Но, не заричем се, само не жудим. Онда је .јасно да нисте понели нпкаквпх успомена. — Јасно је. Остало је нешто сећања, али то је нешто друго. — То ја не разумем, госпођице. Па сећање је стовариште, у којем почпва прошлост, а успомене су онда, кад том стоваришту приђемо да што узмемо. Ту се Марина непгго иреплашп од слободе, којом с-е упустила у извођење разлике између сећања и успомена, са чега поцрвене до ушцју. Полањецкп пак помпслп: — II паметна је п днвна. Гласно пак рече: — Мени то није ни на памет пало, а тако је лако. Он ногледа у њу очима пунпм симиатпје. Била је доиста веома лепа, јер је била насмејана, а и нешто мало збуњена похвалом, која је у исто време и јако обрадовала. Још .је више поцрвенела кад јој смелп младић рече: — Оно јутро кад будем полазпо замолпћу за једно место, ма п у стоваришту. Алп је он то говорио тако весело, да се није могла на њега наљутити, и да му је Марпна одговорила на то са не мало кокетовања: — Дрбро, али п ја у размену. У том случају ја бих пшао ка стоваришту тако често, да бих волео гу н остати.