Дело

— Да ли да иошљемо кога, тато? Алп он одговори јетко: — Особито љубазно. Идем сам. Оазвонп за слугу и издаде наредбу да се запрегну кола. Оатпм стаде мало па рече: — Еи1‘ш, на селу се може десптп да когод дође п застане мрју кћер саму. Ннје ред. А вн сте при том рођацп. Ти, Гонтовскп, можеш ваљатп мени; буди тако добар те пођн са мном. На лнцу овога младпћа показа се највеће негодовање и пезадовољство. Притнште руком своју смеђу косу и рече: На рпту је извучен чун, којн вртар не може да спусти на воду. Обећао сам Марннн да .ја то ураднм; само мп пронше педеље оиа није дала, јер је лило као нз чабра. Онда скачп н пробај. Нема тридесет корака донде; за мпнут два отпћи ћеш и вратнћеш се. Гонтовски, хоће неће, изађе до врта, а пан Плавнцкп, п не осврћући се на Полањецкога и кћер, окупи ходатп по соби и понављатн: — Невралгија у глави, кладио бпх се да .је то; Гонтовскн бп на случај пптребе могао отићи до лекара. Онај матори дедак, онај саветодавац без савета, не бп зацело ни послао. Осећајућн потребу да над кпм пзлпје свој гнев окрете се Полањецкому: — Нећеш вероватп каква је то цепаница. — К‘о то? — Јамши. — Али оче.... — ноче'Марпна. Но пан Плавпцкп јој не даде да доврши негојошљуће рече: Ннам! Тебп се пе допада то игго она показује према мени колпко толпко љубазностн п старања. Ти, ако ти се свнди, читај чланке господпна Јампша о земљорадњи, клан.ај му се дпжи му статују, али допустн да и ја могу пматп својих симиатпја. Ту је Полањецкн могао опазити праву благоту Мариннну, јер она у место да пзгуби стрпљење притрча оцу, подметну своје чело под његове намашћене брчиће, па рече: — Сад ће запрега бити готова, сад! Можда би требало да п ја пођем, а дотле немој се страшнн татпце љутити, иашкодићеш себп! Па п Плавицкп, којн је н»у у стварп веома волео, нољуби је у чело и рече: