Дело

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 23:> — Знам да у самој ствари имаш добро срце, ама шта то опет онај Гонтовскп учини тамо. II кроз отворена врата од врта поче викатн Гонтовскога,. који се брзо вратп задихан п рече: — Чун .је далеко од воде, пробао сам и не могу. — Онда узми капу па хајдмо, јер чујем да су дошла кола. Мало за тпм па Марпна н Полањецкп осташе сами. — Тата је навикао на мало одабранцје друштво, него што се може пмати на селу — рече Марина — стога и волп госпођу Јамшнову, а п господин Јамиш .је красан и паметан човек. — Видео сам га у цркви. Учинп мп се као прпкован. — Тако је; он је слаб, а н у сплном је послу. — Као и ви што сте. Не. Господин Јамиш изврсно водп своју економцју. а п пише много о земљоделскпм стварпма. То је запста светило наше околине. А како је красан човек. II она .је добра жена. само је менп нешто досадна. — Некадања лепотпца! Тако је. Њеној досадп допрпноси п ово непреетаностановање на селу, где човек мало и зарђа. Држим да се у граду све што је рогобатно и смешно код људп узајампо иеправља, а људп на селу лакше постају оригинални. Човек се толико одвикао од друштва, узме некакав застарели начпн у опхођењу с људима и долази се до досаде. Сви мп мора да пзгледамо људима пз великнх градова некако као зарђали а мало и смешни. — Не сви. Нп најмање! Ви, на прпмер, нп најмање! — Али ће доћн н то редом — одговорн она смешећп се. — Али се убрзо може учннити и промена. — У нас се тако слабо што мења, а п кад се мења онда пре на горе. —- Али се у животу госпођица у опште предвиђају промене. - Ла се п трудпм да одем напред, да би са татом могла <>стати у Кремјењу. — А већ тата п Кремјењ то су два главна и .једина цпља у жнвоту вашем. — Тако је. Али мало могу бптн од помоћн, јер се мало разумем у чем бпло. — Тата, Кремјењ — н нпшта впше! — понови Полањецки .