Дело

334 Д Е Л О се упути ка Ошкопцу. Пшао .је спорије него обично, а кад стиже до првнх кућа, застаде, рапшрп штпт и расклопн књигу. У себп рече: „Ови ће се сад чуднти и пптатн се, куда ће фра-Анђел но сунцу, а без шакриштана (црквењака)!?“ II доиста, оно неколико затрначких душа, што га видјеше, чуђаху се н пнтаху шта то значи! Фра-Анђел, којн нцје могао друкчије мислити, кад је што мислио, до разговарајући се сам са собом гласно, при чему је увијек сам себн говорио „ми“, настави: „Свакако главна је ствар да село зна, да смо ишли ка оном ироклетннку! Свакако, то је главно! Јест, али треба говоритп с њим. А шта ћемо му рећи? Тхе, што иас Бог научи. Прије свега, треба впдјети, је ли сам, или је онај други злосрећник с њим, па онда треба видјети, какве је воље Ошкопац!.. Ах, Боже, кад већ не може да нас мимоиђе ова чаша, нека буде воља твоја, али свакако би боље било да овога нема!...“ Тако, час разговарајући се, час чатећи пз Требника, милио је Фра-Анђел, дишућп све напорнпје, све већма обасјан жарким јунским сунцем. Парохијани исиред кућа п са њпва, заклонивиш очп шакама, праћаху његове кораке. Како од средпне села пут пде на нпже, Ошкопац могаше вид.јети п распознати н дцјете кад долажаше озго, а камо ли неће грдосију фратра. Кад га угледа, Ошкопац диже обрве. Пошљедни пут впдио га је, кадје долазно да испрати покојну Шнмицу; помисли, даје може бити, заковрнуо неки од Лопушина, те му не бп криво, али се одмах сјетп, да кад би фратар њекоме носио пошљедњу утјеху, не би пшао сам и не би ишао пјешке! „Да га враг не носи к менн!?“ рече Ошкопац и намрачи се. Капитан, који .је пратио нокрете господареве, на тај узвик, наћулн упш и стаде као запета пушка. Њих двојпца посавјетоваше се погледима, па Ошкопац намаче капу на очп и пружи се на клупу, рекавнш нсу: „Кушкуш н тп!“ Аиђел је све то вндпо п рече: „Ено проклетннка, сад ће чпнити вннту да спава, а његов Капитан може иас ујести! 0, пречпста Дјевнце, умудри нас, шта да радпмо!“... Невидећи ннкога у дворишту Лопушинову, настави: „А као за пакост, нема нх нн једнога, — ко зна гдје су на послу! II тако, оспм Бога и његових угодника, нико нам се неће наћи у невољи! А што ћете више фра-Анђеле! Зар вам .је мало помоћ небеске војске! 0 фра-Анђеле, заиста је слаба вјера ваша!... Ма, јест, брате, слаботиња смо, то признајемо, алн опет бој се онога, ко се Бога не бојп, ко се са оннм удружио!“ II тако, шчињајући се, хра-