Дело

ОШКОПАЦ II БИЛА 335 брећи се, доприје до рогља Ошкопчева дворишта, гдје свратп с пута, па се лагано упутп дуж зида, докле не стигне према Ошкопцу, који тобоже, ркаше. Фратров поглед одједном обухватп старога злпковца, његову шибу кремењачу, и лисова, чија њушка почнваше на шапама, алн чије ухо, оно до господара, бјеше паћулено; фратрово срце бпјесно заигра; фратрова машта успламти, — видје себе како пада, погођен зрном у сред срца, а ђаволски лисов грнзе му ноге п утробу, — али у томе тренутку највећег страха, завапив у себи Исуса и Марцју, започе слабим гласом: — Хваљен Исус, Јурага! Ошкопац шапну: „Кап! велпко цап!“, нашто псето ђипи, прескочи зид и јурнша на пароха, који сав блнјед, стаде се бранпти штитом, впчући: — Јурага! Молим те, Јурага! Ма чујеш, Јурага. Најпослије се Јурага исирави и трљајући очи викну: — Ма, ко ме зове! Ко је то? — Ма, ја сам, фра-Анђел! Зови проклетог нса! Ошкопац звиждну, те се капитан вратп н леже на пређашње мјесто. — Хваљен Исус, Јурага поновп фратар дншућп пагло. Па додаде: „А ти?“ — А ето! А ви ? поврпу Ошкоп, градећи се веома зачуђен. „А тп“, „а ви“, у оним крајевнма значи: како си? како сте? „А ето“ значи: „тако-тако.“ Фратар настави: — Ја се дошетао,... не знам нн сам, шта ми би, али ми јутрос дође воља да се шетам! На онда, видим тебе, гдје лежиш, па рекох: „Хајде да запнтам човјека, како ,је“, .јер сам чуо да си њешто слабушан. Ошкопац пуњаше лулу. Пошто кресну дрвцем, одбијајући прве димове, одговорп: — А ето, не служе ме ноге. — Ма, шта је? — Ма нншта не знам, оче! Тако, узеле се ноге! Године! — А по годинама не бн то морало бити. Шта каже љекар? Јеси ли га питао? — Како не! одговори безочнн Ошкопац, а у тај мах створи му се пред очима побратим Пуздрак, — замисли, да је Пуздрак ту у близини н да слуша те чудне разговоре н да је на то пи-