Дело

ОНГКОПАЦ И БПЛА 337 дише за приповијест, те Ошкопац прибра лијеп новац за своје, а од наполичара такође за остало, те дерњава и пуцњава учесташе пред његовом кућом. А кад почеше студени јесењи вјетровн, он се затворн, те једнни знак жпвота му бјеше што се танки млаз дпма извијао пз баџе и повијао над каменим кровом. Око Лучпн дана, једне недјеље пред вече, усред највеће вјетрене хуке, доведоше Цвиту Бикановићеву, прозвану Бплу. Вјенчање је било у њеном селу. Доведоше је у Затрнце: женнк, дјевер Антун, кум, њеки Стипан Пирпка из села, и Марта Шундићка, тетка по оцу женикова. Сви дојахаше иа мазгама, п сви, оспм младе, бијаху пијани. Капитан Иван, такође добро накићен, дочека пх у дворишту, прнхвати снаху у загрљај п нзговорн уобпчајени благослов. Кроз прозорак од куле промолила главу најамница Ана и пусти сузе од ганућа. Вјетар донесе магареће њакање и бпјееан лавеж и смијех. Вјетар тренутно однесе те гласове, па нх нанесе јаче, јаснпје. Бјеху људски гласовп, сјем лавежа, гласови Ошкопца н Пуздрака. Сватовн се згледаше. У тај мах и њихова два магарца у појати зањакаше. Мијо улети у кућу н излетн са сјекпром. Кум Пирика извуче нож. Антун викну најамнпци: „Пушку ми дај!“ Жене заврискаше. Стари, као да се на мах раетријезни, раскорачи се на уласку у дворпште, да нм забрани излазак. Млада паде на грудн тетки Шундићки и дршћући и плачући ппта: — Шта је ово, тето, за Бога? Шта .је? Тетка се отрже н поче да нх уставља. Сметена најамница збиља пзнесе велику пушку, али .је млада сузби и гурајући .је натрашке, пита: — Која сп ти? Носн то зло натраг! Кажи мн, шта је ово? Ко су онн онамо? — А оно су: Ошкопац и Пуздрак! Смрдљивцп! Галијоти! Сотонске душе! Ето! — Ошкопац! поновп Била, чудећп се... Ма је ли то онај што се прича, да је предао душу Сотони? — Јест, и што је ваш крвнпк, што је убио господарева брата! — 0, Исусе! IIа зар је он наш комшија!? пита млада, запрепашћена. — Јест! Зар нијеси знала? А ја баш кажем данас господару: „Господару, онн су проклетнпцп пнјанп, па ће...“ — А тп, одакле сп?