Дело

ОШКОПАЦ II БПЛА четворица зачаврљаше „Оче наш,“ помјерајући се, а лпјево, а десно. Скинуше са ражња добро угојена двисца. Кум Пирика показа велику вјештину сијекући пециво, а та се вјештпна много цјени по горњо.ј Далмацији. Сви нетренимпце гледаху његове ударце п често вртнјаху главом кад кумов нож тачно погоди међу ребра, или међу пршљене, кад раеијече грудне кости. Маст и мрвице меса штрцаху на све стране, те свп бјеху попрсканн по хаљинама и по образима, али се нико не одмаче ннти обриса. Кум бацаше комаде у једну велику здјелу. Кад све бн готово, стари, сједајућн, рече: — Ејвала тп га, куме! Тако ваља! Па махну главом на млађега сина и додаде: — Хајде, малн, јавни се! Антун заиска од на.јамнице пушку, па .је с врата изметнуг впчући: — У здравље Лопушнна, малих п великнх! Тада и остали посједаше. Голема букара пуна внна стојаше на сред трпезе. Пред сваким бјеше само по нож и комад ногаче, а ни внљушке, нн утнрача. Пван први боцну својнм ножем н натаче комад печења; сви редом учинпше тако н настаде опште, споро, а снажно жватање. Млада, након њеколнко залогаја, устаде и саставн руке за тканпцом. Ннко је п не погледа, а некмо ли да је ионуди, да се боље ноткријепн. Уопште, докле се год не наједоше, нико ријечи не изусти. Најамница и младићак јеђаху обашка. II њих двоје савијесно жватаху, али не скретаху очију са младе. Дјечак од шеснаест седамнаест година, збојит п здрав, бјеше спн неког спромашка из средине села; отац му и он често работаху код капитана. Најамница предушн н шанну: — Како тп се свиђа млада, Пвнце? Ивнца слегну раменпма. — Знам, настави она, али, рецпмо, да си за женндбу, бн ли је узео? Пвнца, гутајући залогај, замаха главом, па заклима њом п рече: — На првн мах не бих је нзабрао, а, послнје, чини ми се, бнх! Кад се очи навикну на њу, онда се чини згодна! — 0, паметно дпјете! шапну Ана, задпвљена.... Јеси дијете, алн сн паметно. Видпш, то је! Погодио си! Све је обич-