Дело

Д Е Л 0 340 нија, све обичннја! Свак ће то рећи! Тако је морало бптп н Мију. Кад је први пут видио, сигурно ни помнслно није, да би је могао узети, па му је понајлак прионула за срце! 0, блажена Госпе, како то бнва! Антун први остави јело. Очевидно и остали бјеху сити. ,јер врховнма од ножева копаху кости. Младић устаде, напуни пушку п стаде па праг, очекујућп здравицу. Капитан Иван дохватп тешку букару п напи куму. Пушка прасну, млада се поклони, челом до трпезе. Тако се обредпше. Кум наздрави Мпју, Мијо Антуну, Антун теткн Марти, Марта кући Лонушиновој и младој „која, заправо, још ннје Лопушинова,“ додаде намигујући, те подиже смијех. Онда људи закурњавише из земљаних лулица са кратким камишима и онда се тек заврже прави разговор. Разговор се заврже о Ошконцу. Млада, укрућена као какав кип, слушаше жпвот н дјела Ошкопчева, слушаше вјетрену хуку, погледаше на црвена лпца иијаннх људн, на пламен, на служпнчад, која, сита и наппта, дријемаше. Бјеше јој хладно око срца, неборавно у тој непознатој кући, међу тим крутим људима, уз њпховејезнве приче. Додуше, бјеше на свијет дошла са клпцом дубоке сјете, која се нашљеђује у крајевима неродним, непитомпм, гдје је рат за живот сувише груб и оштар, гдје је пјесма као жалованка, гдје се сва љубав према женн сводн на тренутну пожуду; бјеше одрасла у оскудици, у тјелеснпм патњама, у нашљеђепом п стеченом увјерењу, да је живот велико бреме, да је на свијету много више зла него добра, да је зло као у засједи дуж животног пута, те насрће на здравље, на душу, на срце... Тим је прожета била; то осјећање ннје налазило израза у њеном скученом, збуњеном мозгу, те га не би умјела исказати, али га исказиваше у механично наученим молнтвама, у изразима, као што су: „Мајко милосрђа, смилуј нам се, спаси нас!“ Никада пак то осјећање пе бп у њој јаче и теже него тога вечера, кад се нађе у својој кући, усрећена п са задатком да другога усрећи! II још њешто чудио јој се откри: Тврђење тих људи, да су се Ошкопац и Пуздрак предали нечастивом, н ако младу жену испуни ужасом, с друге стране, а на један мах, бп јој јасно, да човјек и не може битп срећан п задовољан на овом свијету, ако се не преда Сотони! Згрози се од те помисли, и свом понизношћу и топлином, обратп сузне очи Блаженој н шапну: