Дело

ОШКОИАЦ II БПЛА 341 — Мајко милосрђа, смилуј ми се! Дјевер је повуче за онрегљачу п смијући се блесасто, рече: — А ти? ГЈлачеш и кукаш за мајом? Заборавићеш је, ље! А де, жива била, потакнн на ватри, баци које дрво, е вндпш да се угасила. Она крмача је легла. Невјеста, постнђена, отнде к огњишту. Свекар .јој у тај мах говораше: — Валај, куме п тн Марта, колика мп је ова радост, толика бн ми била, да му ђаво већ једном узме душу, да дође по евоје! — А не може, болан, прнје утаначеног времена! вели Пирпка... Кажу: Сотона држи задану ријеч, као Турчин! Све што бјежи од крста држи своју ријеч! То је истина! потврди капптан н, након кратка размишљања, додаде мало ннжим гласом, што се њему пијану чнннло да шапти: „Мене је страх за ову младу женску главу! Бојим се вражјег притрунка! Ми смо прекаљени јер у овој харији живимо од ностања, а она је нова и нејака душа. — Тогасенебој! прихватп Марта с великим поуздањем.... Бпла већ носи у зубуну ушивено њешто, зашто не зна! Бпла претрну н у себи завапи: — Помози ми, ти, Исусе! Спасн ме, тн, Марпјо! Цвитнице моја, буди ми п ти у помоћп! Онп преметнуше разговор на друго, те сујош за дуго наздрављалп, пили и чаврљали, докле их впно не савлада. Млада је лежала између дјевера и свекрвнне замијенпце„ као што хоће старински обпчај. Антун п Марта заспаше одмах, а јадна Бпла окретала се и превртала, обузета стравпчним мислима, узнемпривана треском и лупњавом, које је вјетар узроковао. Једва пред зору заспа мало, на се трже н устаде. Вјетар бјеше утолио. Она се уми н очешља, прочарка ватру, поред које сјеђаше најамница, узе вучију п уже, па изађе у двориште. Сједе на камену клупу, привуче вучпју, налакти се на њу н, сјетна и изнурена, наслони лнце на длапе. Шундићка изађе, траповијесна, мрзовољна, каоно послнје иретјерана пића. Она застаде, посматрајући младу. Дуго је гле* дала. Најпослнје рече: — Шта је, млада? Била се трже и устаде, уснлахирена. Рече: — Нпшта. Је ли устао брајо?