Дело

842 Д Е Л 0 — Устаје. Ма шта је теби? Много сн жута н подбухла! — Нпјесам могла за дуго заспати. Па онда сам свашта СЛЊЕЛЗ/. — Шта? — Свашта! II блажену Госпу, у помоћи нам била! — А шта? — Не смијем казиватн. Заповиједила ми је да не казујем! — Ну! ну! учинп Марта... А могу ли барем знати о чему, око чега... да није... — Њешто због тога сотоњака! — Онда је добро, рече Марта и врати се у кућу, допста да прича староме. Антун изађе огрнут кабаном. Назва кроза зубе и полазећп ка капцјн, додаде: „Хајдемо са срећом!“ Обичај је да првог јутра младу пратн на воду дјевер. Млада хитро упрти вучију, дохватн вједарце и отнде за њим. Требало је пријећн сеоски пут п заоколнти дворшнте Ошкопчево. Кад бјеху на рогљу тога дворпшта, она застаде, пропе се на прсте и видје затворена врата. Прекрсти се н убрза за дјевером. На пушкомет иза куће Ошкопчеве, на кршевитој равнн, бјеше гајић старнх брјестова. Ту уђе младић. Она се сјети што јој ћаћа говораше, послије нросидбе: — Имаћеш свега! велн. Кућа је пуна. А, поврх свега, ннје ту као по осталом Загорју, да се иде на воду далеко; бунар ти је пред кућом н никада не пресушн. Млада спусти вједарце у дубокп бунар и стаде извлачити. Антун збаци огртач, свуче гуњ, засука рукаве, прекрстн се и пружн прегршт. Млада усу воду. У три маха, он опра руке, у трн, лице и врат. Она пзвадп из њедара утирач, којим се он брзо обриса, па извади нза појаса сребрн новац, дарива је и пољубише се. Пошто напунн вучију, дјевер је повуче за руку, те сједоше на клупу. Он је обгрли, а она њега обухвати око појаса. Он започе: — Свашта смо блејалп ноћас. — А нијесте, брајо, него разговарали се као људи. — Аја. Вино је говорило. А тн сн се заплакала. — А онако, не због тога. — А најжалнје ми је што Крсто шгје с нама. Он је најбољн између нас, најпоштенцјег срца.