Дело

ОШКОПАЦ II БИЛА • >543 — А сви сте ви добри, — а он ће скоро доћн, на прољеће, је лп? — Јест. Мијо је ваода арум у пићу, а овога пута баш шце био, по томе видпм, да те пуно љуби. Билој удари румен у лнце н обори главу. Младић настави: — А вјеруј, да ћемо те, ћаћа н ја п Крсто, гледати, као очи у глави! А, ако Бог да, н ти ћеш нас! А сад хајдемо. Кад бјеху према Ошкопчеву дворншту, Антун застаде н испрси се. Млада се попе на један повиши крш. Према вратима стојаше висок, погрбљен старац; у зубима му бјеше лулнца, у једној руци дугачка пушка, преко друге кабаница. — Смрдљиви Пуздрак! шапну Антун. Доље, с прага, помоли се старачка глава, срас-ла у снједој краткој бради, под пљешнпвом капом. Старац клечаше, ослоњен на руке, па се извуче, лазећи покољеначке, као што чине мала д.јеца. — Иомозн нас Псусе! рече млада. То је Ошкопац? Зар је сасвпм узет! — Дошао је враг по своје! Право бп било, да отидем онамо, па да их даривам ногом, за оно синоћне. — Хајдемо, брајо, молим те, рече млада смућена, впдјевшп како Пуздрак прнхваћа побратима испод пазуха, да га посади на клупу. Алп Антун гњеван настави: — Безобразнпци! Скотовн! Млада прихвати: — Немој, брајо, молим те! Кога је Бог каштигао, шта му могу људн! А ја сам о њему њешто сањала. Затекоше капитана, Пприку и Марту већ за трпезом; јелп су остатке печења. Антун се прндружн, млада пе хтједе, него стаде помагатп најамници. Људн су погађали штајето млада сањала; пошто се умјерено запојнше, отидоше до села, да протегну ноге, а женске прионуше око ручка. Пвнца, бунован, блијед, поче окретати другог двисца. Шундићка се извалн у капитанову столицу са наслоном, те пздаваше наредбе, а младој савијете. За ручком се наздрављало п пило, истим редом и обредима, као и за вечером. Око заранака Пирика, Марта и Ившда отидоше непоузданим корацима. Домаћи уговорпше работу за су-