Дело

НОРОДПЦА ПОЛАЊЕЦКНХ 401 својнм живим очима! Донео је притом са собом толико даха, којега није било у Кремјењу, неке нове видике, који су ишли далеко иза рита и јововине, што су затварале видик Кремјењу. Тај дан су ишли толико, колико је она могла. Опет преседеше нешто времена ћутећи па иођоше даље, брже него док су говорили. Марина пружи руком на светлост што се дизала над јовама, па рече: — Месец. — Ха! Месец! — нонови Полањецки. Као точак велики дизао се он полако над јовама. У том залајаше пси, затрескаше кола с друге стране од куће, и за мало па се указа и пан Плавицки у салону, у који се беше унела лампа. Уђе п Марина, а за њим и Полоњецки. — Нншта није било — рече пан Плавпцкп. — Дошла к њима Хромецка; они су мислили да ће мало носедети па отићи, те нису ни јављалн. Јамишу нешто није било добро, али ће сутра ићи у Варшаву. Обећала је она да ће доћп к нама прексутра. — Пначе све добро? — упита Марина. — Добро; а ви, шта сте вп ту чинили. — Слушали смо жабе — одговори Полањецкн — лепо смо се провели. — Сам Бог зна што је створио те жабе, али и ако ми ноћу не даду спавати, не жалим се. Него Марина, дај нам чаја. Чај је чекао готов у другој соби. При чају је пан Плавицки приповедао о својој походн у Јамишевих. Њих је двоје ћутало, само су од времена на време погледали једно у друго очима пуним сијања, а прн растанку стегоше јако руку једно другом. Марина је осећала неку малаксалост док се свлачила, као да је тај дан измучпо, али неким милим мучењем. А кад се њена главица навалила већ на узглавље није ни мислнла о том да је сутра понедељак, да се почпње нова седмица свакодневног рада, него је мислила на Полањецког, а у ушима еу јој звониле његове речи: — Па и ко ће ме познати, ако не жена, која ће ми бити одана и душом и срцем п коју ћу бескрајно волетп. А Полањецки палећи цигару у кревету говорио је сам себи: — Красно п љупко створење — где ћу ја наћи другу такву.