Дело

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКПХ Речи су биле учтиве, алн нх је говорпла госпођица тако мало налик на јучерању, да се на лицу Нолањецковом стаде пстпцати нестрпљење и срдитост. — Ако .је госпођици стало до тога — рече — да се и ја на њу угледам, како ја мислим да је, онда нека буде како она хоће. Отићићу бар с уверењем да се на селу понедељак веома разликује од недеље. Марину дирнуше та речи, изгледале су тако, као да Полањецки сматра да је због јучерањег њеног држања стекао нека права. Али му одговори више збуњено него срднто: — Шта .ја ту могу?! Убрзо пође рекавши да јој ваља отићи да се види са оцем. Полањецки остаде сам, отера псе, који се почеше поново умиљавати, и поче га спопадати љутина. — Шта то значи? — питао се сам у себи. — Јуче добро, данас овака. Сасвим сад друга. Како је све то глупо, како је ружно! Јуче рођак, данас новерилац. Што поступа са мном као са псом. Је сам лн им што отео? Ннала је и јуче што сам дошао. Лепо! Хоћете ли да сам поверилац а не Полањецки; добро. Нека све то мутна вода носи! Међутим Марина оде оцу у собу. Пан Плавицки био је већ устао и седео у спаваћо.ј хаљини за столом пуннм хартија. Он се окрете часком да бп одговорио иа ћеркино добро јутро, па се опет одмах даде на читање хартија. — Тато — рече му она — дошла сам да проговорим о г. Полањецком... хоћеш лп... Али јој он прекиде реч не дижућп очију с хартија: — Твојега ћу Полањецкога спљескати руком као восак. — Сумњам да ће то нћп лако. Ја бих баш волела да се њему исплати пре осталих, ма ту ми највише штетовалн. У тренутку се пан Плавицки обрну од стола и стаде у њу гледати. Затим је запита хладно: — Молим. Да ли се то туторствује над њпм или нада мном. — Ту је у пптањм наша част... — У чем ти мислиш да ми треба твој савет? — Не, тато, али... — Како патетнчан дан. Шта је теби? — Ја те само молим, тато... — А ја тебе опет молим да ти то оставиш мени. Узела си мп из руку економију — попустио сам ти, јер за коју годину жнвота што ми .још оста.је нећу да се свађам са својим рође-