Дело

406 Д Е Л 0 ним дететом. Али ми остави бар овај кутић у кући, макар ову једну собу и дај ми да олакшам бар оне послове. који се у њој могу олакшати. — Мили тато, само те молим... — Да се преселим на салаш, шта да ми одређујеш? Ту Пан Плавицки, који речима „патетички дан“ нцје хтео очевпдно да ко с њим дели монопол, устаде у својој персиској спаваћој хаљини, као краљ Лир, придржа се за фотељу, дајућн тиме својој окрутној ћерци на знање, да би без тога пао, са њене окрутности потресен. Њој линуше сузе из очију, а срце јој се отрова горким сазнањем да је сад без снаге. Постоја мало ћутећи и борећи се с тугом и жељом да се заплаче, па рече тнхо: — Опрости оче... II изађе из собе. Четврт часа затим на позив пана Плавицкога уђе му Полањецки али љут, раздражен, ма да се усиљавао да се савлађује. Пан Плавпцки се поздрави с њим, посадн га до себе иа фотељу, која је била већ спремљена и ухвативши га дланом за колено унита: — Стаху, ти свакојако нећеш да запалиш овај дом? Свакојако не ћеш убитп мене као рођака, који тп руке шири? Нећеш од моје кћери направнти убого сироче? -- Не — одговори Полањецки — дома нећу запалити, течу нећу заклати и никакво девојче нећу учннити убогом сиротом. Али само молим те, течо, не почнњи тако разговор, јер то неће ни до чега довести, а мени ће бити несносно. — Лепо — одговори пан Плавицки дирнут мало што се његовом стплу и изразима поклања тако мало пажње; — алн сетп се само да си к мени п к овом дому долазио још као дете. — Долазио сам за то што је долазила моја мати, а после смрти теткине мати је долазила с тога што јој ннс-те иснлаћивали интерес. Све то сад овде нема никаква смисла. Двадесет је и једна година како тп новци леже. Са неплаћеним интерересом износи око двадесет и четири тисуће рубаља. Да заокруглимо на двадесет равно, али њпх хоћу да мн дате, зато сам дошао. Пан Плавицки саже очајно главу. — За то сн дошао?... Тако. А што си јуче био са свим други, Стаху?