Дело

410 Д Е Л 0 му се у мислима преплетало сто којекаквих ствари: и изненадно осећање, како је она лена, п утисак који су учинили на њега њено лице н цела њена појава, и сећање на онај разговор у недељу, н зловоља, н сажаљење, и увреде, и огорчење, најзад п незадовољство собом самим, које још више појача огорчење противу ње. Једно по једно од ових осећања издизало се над осталима и давало им своју боју. Овда онда би му дошла на ум оиолика внсока појава Маринина, њене очи, црна коса, лепа и ако нешто повећа уста, једном речи она цела, те би овладала чиста симпатија према њој. Мислио је како је она веома наивна, па ииак и у устима и раменима и у цртама целе њене појаве ипак има нечега женскога што човека вуче к себи силом, којој се не може одолетп. Сећао се њенога лепога гласа, њеног спокојног нзгледа и њене пзразне доброте. Али, чим би помислио какоје према њој био груб пред полазак, стао се једити, кад би му пало на памет каквим се тоном служио према њој. „Ако је њен отац стара будала, варалица и глупак (говорпо је у себи) а ако она то све осећа, у толпко је несрећнпја. Па шта? Ето то: сваки човек у којега је бар колико толико срца разумео би је, сажалио бн јој се, а не би нападао јадно дете, које се не види из посла — а ја сам то учинио!“ Ту -му дође да сам себе ошамари, јер је одмах замишљао у себи шта би само бнло, како бн се онп зближили, како би особито осећање понпкло између њих, да се после целе оне свађе с њенпм оцем, с њом понашао онако како је био ред, нотпуно деликатно. Она би му онда пружила обе руке при растанку, он би их пољубио, н растали би се као двоје блиских. „Онда нека би ђаво однео новце, — а сад нека носп мене!“ Осећао је да је учинпо нешто што се не може поправити, а то осећање одузимало мзт и оно нешто заостале мирноће, те је јурио и даље путем, за који је знао да је погрешан. II опет отпоче саморазговор од прилике овако: „Кад је већ све пропало, нека сагори. Продаћу примање првоме Јеврејину, на којега наиђем, нека их цеди, нек излете на калдрму, нека онај матори пискара по селу, а она нека иде у гувернанте, или нека пође за Гонтовскога....“ Нрп том брзо осети да ће се пре помнрпти са свпм другим само не са том последњом мисли, Заврнуо бн он шпју Гонтовскому! Нека је узме ко год хоће, само не онакав дедак, онаква мечка, онакав звекан. II отпочеше се сипатн лепп епптетн на јадног Гонтовскога; на њега се пренесе сав јед, као да је он