Дело

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 411 у ствари бно узрок свему оном што се догодило. Дошавши у тако људождерском расположењу до Черњова, као некн другп Уголино, он би се приппо Гонтовскому зубима „онде, где му гроце међ раменпма лежи“, само да га је на станици видео. Срећом уместо Гонтовскога видео је на станици неколико железничких чиновника, неколико Јевреја и учмало а умно лпце одборнпка Јамиша, који га познаде, а кад замало па и воз дође, позва га. благодарећи познанству с влаковођом, у засебан купе. — Познавао сам се с вашпм оцем кад је најбоље стајао. Из његове сам се околине оженио. Сећам се да је тада имао Пвихов, Бречонцу, Моцаре и Розваде у Лубелском. Лепо пмање Деда вам је бпо један од већих поседника у том крају; али мора да је то сад прешло све у туђе руке. — Не сад него одавно. Отац је за живота све упутио. Боловао је, становао је у Нпци, није се старао па је тако све и отншло. Да није мати после његове смрти нешто наследила, било би зло. — Али зато ви сад добро радите. Знам вашу радњу. Продавао сам вам преко Абдулскога хмељ. — Дакле је Абдулски био ваш посредник. — Да, и морам признати да сам са свим задовољан. Познао сам да вам ваљано иду ствари. — Друкчије се не може. Мој ортак Бигјел поштен је човек, а нп ја нисам пан Плавицки — одговорп Полањецки. — Како то? — упита радознало Јамиш. Полањецки са још оно раздражености што му беше остало пспрпча све како је било. — Хм! — учини Јамшн — кад ви говорите тако без устезања допустите да н ја тако кажем, н ако сте му рођак. — Он менн није никакав род. Његова прва жена била је рођака и присна пријатељица моје матере; то је све. — Знам га још као дечка. То је човек пре размажен него рђав. Био је јединац те су га размазили прво родбина, а затим обе жене. Обе су биле смерне п попустљиве: обема је био као неко божанство. Кроз све време ствари су се окретале тако да је он био сунце, око којега се крећу друге планете те је најзад дошао до уверења да сви треба да учине што за њега, а он ништа нп за кога. А кад дође дотле да се зло н добро ценн само по томе колико се њима штете плн корнсте наши интереси, онда није ништа лакше него изгубити свест о моралу.