Дело

Л У Д А 35 — Лазаре, хоћеш да једеш? — упптах. Он климну главом. Ја одсекох једно парче меса и метнух на комад хлеба те му пружих. Он приђе, узе понуду п врати се опет на своје место, седе и поче са задовољством јести кндајући месо прстпма. — Само неће нншта да говори! — рекох ја механџији. — Не знаш тн пгга њега треба питати. Сад ћепг чутп како гепа! Па му се окрете. — Море, прикане, кад ћеш ти да се жениш? — Хи-хи-хи! — насмеја се он и лице му се све наједанпут некако развуче, те се, као у огледалу, впде сва блесавост његова. — Је-лн, море. — Хи-хн-хи! Сутја. — Сутра? А ко ће иоћн за ге? — Булка. е/ — То је једна Циганка што се с њнм шали — рече ми механџија. — А ко ће вас венчати? — Поп-Мата, п поп-Ива, и поп-Ђота. — Који су то попови? — упитах. — То су стари попови. Давно су помрлп, али он их иамтп. — А ко ће ти бнтп кум? — Кум-Тојан. А Нинко јаше тоња н впче: тевап! тевап! теван! Па скочи п поче поиграватп по механп. — То је неки Нпнко биров. Он ће, ба.јагп, бптп муштулугџија п носити ћевап. Он је скакао по механи и смејао се. — Море, украшће тп ко год Булку ? — Пете! — Хоће! — Нете! — Али она не мари за те! — Марн! — Је-ли, прикане? — рече механџн.ја п намнгну на ме. — Та је? — А ко ће те опојати? На једанпут му се лице помрачп, веђе се стуштпше, а он пздиже ону батину па полеге на механџију. Али му је овај знао нарав па потеже нож са стола. 3*