Дело

V БОСНИ II ХКРЦКГОВПНП 4'2Н впђаше ослонац нове владавине; и додајем, да ово никако пе тцеба уопштити. Има велике гос-поде мухамедовске, која се потпуно удружила са садашњим стањем ствари, а један од нај јачих прнмера ове врсте, у том емислу, што по имену, звању п титулама, он дивно оличава стапање оннх цивилизација, што се сударају у Босни, јесте зацело Мехмед бег Капетановић, којп б»еше председнпк сарајевске општине н кога је недавно ћесар Фрања Јосиф поставио за аустриског барона. Али ако је истинито, да су тако задобилн неколико душа и ако треба тако исто признати, да сељак мухамеданац не оставља много земљу можда нарочито због тога што нема новаца за сеобу — у опште узет у целпнп, мухамедовскп део остаје противнпк нуђеном и жељеном измпрењу. „Велика маса мухамедоваца, вели ЛероаБолцје, као да остаје срцем одана султану н турском царству, чија се судбина за њих стапа са судбином ислама. У случају рата пли устанка они бн без су.мње послушалп лозинку, која би дошла из Илдис-киоска или нз цариградских џампја.1 II ово је тако истинито, да док .је 1896. године влада била .још, ако смем рећи, у паметној кокетеријп са мухамедовцима, данас лако изјављују у самим управним срединама, да се са завођењем земљораничког кредпта иде на то, да се Босна мало по мало том сплетком одузме од мухамедовских сопственика. II заиста треба се днвпти окретности ове политике, када њене комбинације сама дела очпто утерују у лаж. Некада говораху свакоме ко је хтео чути: „Мн желимо штедети, штитити, пазитинаше мухамедовце.“ Догађа се, да мухамедовци никако не желе разумети, да остају мрзовољнп или да одлазе што више. То није ништа, и мењају образац.' „Ми смо, говори се сада, увек имали намеру, да их пселпмо.“ Да ли је бар земљорадничка уредба дала боље резултате? Оптимисти тврде, да су хвала буди њој од сада 50 од 100 кметова откупили слободу и да ће највише за двадесет годнна утврђпвање мале слободне својине бити свршено дело. Тачнп администратори одбијају мало од ових бројева; али ако п сведу број ослобођених закупника на 15.000 особа одпрплике, и онп се најлепше надају блиској будућности. Они који желе бити сасвим нстинити, који се хвале, како нам врло лепо ре1 А. Лероа-Болије, наведенп чланак. с. 119.