Дело

480 Д Е Л 0 коше, да „најотвореније признају,“ изјављују, да на сто откупљених сељака једва је двадесет подобно за слободу; остали су се упропастилп брзим руковањем своје нове својине; наишлп су дугови; земља је узапћена и продата, те је најзад човек несрећнији него онда када беше кмет. II ови мудраци завршују дајући овај савет јадном бескућнику: „Ти ниси научио, да будеш слободан н газда; обрађуј дакле имање твога господара.“ Али у земљораднпчким илн друштвеним стварима такав појав никако нпје редак: сећамо се неповољнпх резултата, које је у Русији испрва имало ослобођење себара, те бн бнло злобно оптужити аустрнску управу због првих плодова, без сумње нензбежних, које су донеле њене реформе. Алн да ли се бар труде да босанском сељаку олакшају овај тако потребан покушај ослобођавања? Право говорећи, ја мало сумњам. Земљорадннчка установа као да је понеки пут скренула внше политичкнм намерама. Више воле оне „који добро мисле“. А зна се, шта у целој земљп хоће рећи та реч. Тако, у сваком срезу, у сваком селу издржавају званичне надзорнике: и ако човек рђаво вршп свој задатак, како је утврђени зајам краткога рока, није ништа лакше него тражити наплату, која .је у опште немогућна, те је последнца врло проста: државна благајница пописује имање, н сељак пропада. Превео с француеког М. К. Драгутиновић (Свршиће се)