Дело

Ж Р Т В О М О Р Е РАДОЈЕ М. ДОМАНОВИТ^ Баш у тренутку кад седох да пишем ову приповетку указа ми се пред очима слнка моје покрјне стрпне. Иста онака као што беше јадница за живота. На њој жућкаста рекла од калмука, која јрј није таман, као да.је за другог скројена, ократка сукња од истог калмука и плава кецеља, опет са жутпм цветовима; на ногама јо.ј штнковане папуче, разуме се жутпм везом, а за читаву шаку дуже него што треба. Убрађена шамијом затворено-жуте бо.је. Лицејо.ј тужно, пуно бора, жуто, очи готово псте боје као и лице, поглед изражава вечпту неку очајну бригу, усне танке, мало модрикасте, увек спремне за плач и ако поко.јницу никад нисам видео да плаче. Међутим је непрестано уздисала, хукала и гунђала неку слутњу, бојазан за све и свашта. Повцјена мало у леђима, груди јо.ј уске, слабачке, упале, руке мете под појас, па тумара свуда по кући и дворишту мотрећи на сваку ситницу, а у свему види неко зло. Напћи ће чак на обнчан какав камен у дворшнту па и ту предвпди опасност. — Хууу!.... Сиотакне се дете, па ударн главом у ова.ј камен, па сву главу разбнје! прогунђа с очајањем на лицу па узме камен и изнесе га из дворишта. Седнемо да ручамо, а она би тек мени: — Полако једи, можеш да прогуташ кост, па сва ирева да тн провали. Пође ко из куће на коњу, а она га нспраћа н хуче с рукама подпојасом: „Хууу! пази добро, ђаво коњ, па само док презне, а тебн пукне гоч о ледину!“ Ако се иде на колима она опет предвидп стотину опасностп и све то набраја гунђајући за свој рачун љутита у страху и брнзи: „Хууу, врдне коњ у страну,