Дело

434 Д Е Л 0 У детињству ме је, нре школе, васпитала сирота стрина и то, разуме се, као иаметна жена, без батина, а после сам ушао у школу, где су од основне школе па до највпше, програми тако дивнп да ја и дан дањн верујем, да је моја стрина била јадпица у иросветном савету и имала најјачи утицај. Дакле, школа је продужила васпитање нсто онако као и стрина, само мало савршеније, с батинама. Школа ми је морам признати била много гора и тежа од стрине. Одмах још са букваром иочеше поуке како се треба владати: — Добро дете иде из пгколе право кући, мирно, ногу пред ногу, гледа преда се, а не звера лево и десно. Кад дође кући остави пажљиво своје књнжнце, пољуби етарије у руку, па седне на своје место. Кад се полази од куће у школу, опет тако исто: иде се мирно, ногу пред ногу, гледа преда се н чнм дође у школу остави своје књижице н седа мирно на своје место, а ручице опружи по клупи. Впдите ђаче: мирно, слабачко, десном руком држи књнжпце, а леву приљубило уз бутину; лице му смирено, глава му повијена земљи (пун класић знањца) гледа с толиком пажњом иреда се да већ лишце добија смешан израз; пде, то јест помиче ножнцама по један сантиметар, не звера нп лево ни десно п ако мимо њега врви свет на све стране. Никакав предмет не сме, нити може привући његову пажњу. Тако иду н друга деца, пуна их улица, али онн једно друго и не впде. Улазе тако, управо умиле нечујно у школу, седају сваки на своје место,. испруже ручнце и седе тако мирно и таквог израза лица, као да нх је фотограф спремио за сликање. Ту туве добро сваку реч учитељеву и опет на исти начин измиле пз школе. Ето таквн би ми изгледали да смо били сасвим добра деца. Стрини се та поука много допадала, али ми нисмо могли иотпуно по њој да се управљамо. Сваки је од нас грешио, ко мање, ко више, п због тога је стари, добри учитељ кажњавао ког мање, ког више. — Молим, господине, овај трчао путем! — Да клечи! пресуди учитељ. — Молпм, господнне, овај гледао кроз прозор! — Да клечи. — Молим, господине, овај се разговорао.