Дело

450 Д Е Л 0 Нцје, али ето кад га ђаво носи, да ради што нико не ради. — Жао ми га грешног! — Тхе, шта ћеш? Ко му је крив. ! I брзо се новратп у друштву за часак поремећена хармонија, нестаде и тог маленог таласића што се уздиже на мирној, непокретној површини устајале воде и друштво задовољно, мирно продужи и даље свој слатки дремеж. Гледајући шта се учинп од младог песника сетих се (то тамо кад сам био) једне епнзодице из школовања једног мог старијег иријатеља, коју мн је често причао у друштву. Морам је ,ја вама испричати и ако сам можда и до сада и својим причањем досадио. — Имао сам, вели, .једвог старог професора, који ми омрзну песме. Једном на часу нађе код мене неки бележннк. — Шта је ово? — Бележник, господине! Стаде претурати по њему и на моју несрећу нађе неку моју песмпцу. Ппсао сам већ неколико песама, али ту једну сам случајно написао ту у бележнику, где сам бележио по што шта и из предавања на часовпма. — Пише несме — говорп професор за себе. — Наздравље ти, спнко!... Посркао је теби ђаво чорбицу. — Дакле дође ред н на моју злосрећну чорбицу, помислих п почех гласно муцајући: — Молим, ја... — Ништа впше, свршено... Изиђидер поета на таблу. Пзнђем. — Пииш једну реченицу! Почнем стихове из Сманл Аге: ,,Не звекеће гвожђе љуто, Нпти грме емртне девн Већ па лаган ногом ступај Одзивљу ее сјајне токе.“ Он ме гледа жалостивно и маше главом, па викну: — Бриши то, будало, какво гвожђе? Друго. Умеш да памтиш стихове а не знаш верба ферквентатпва. Почнем другу реченицу: — Наставннк воли....