Дело

МГТВО МОРЕ 453 Чуо сам да си се одао на наук.у? Упнта у шали пријатељ иријатеља. — Може, вели жена упитанога, само нек се чува да се п ја не одам на крптику. II опет смеј. Често се цело вече друпггво позабавинренричавањемсмешних ствари о научнику. Сем тога наравно да су младоме научнику чип.ене сметње где се год окрене. Свакп је сматрао за задатак да га дочека опорије него дотле што га је дочекивао, само зато што се млати,. па хоће он нешто што не ради нико други, а други нико, разуме се неће да ради лудорцје као наметан човек, јер .је код њих на свагда утврђено правило за све што бн се предузело: — Батали, молим те, то код нас не може да буде!.... Научник се борио, борио, па се уморио. Савлада друштво п њега, савлада га ради угледа свога, и научннк се изгуби некуд. Нико о њему не чу ништа више. — Жалим га грешника! сажаљевају га — није онака био рђав. — Тхе, ко му је крив. После неког времена појави се неки млади сликар. Пзложи слпке н очекиваше суд јавног мњења. Слике нису биле рђаве. -Ја сам их као странац једпни н гледао, а од домаћпх не хте нико отићи. Поновило се исто оно што и с-а песнпком и намчником п опет се, и ако ннко слике није ни видео, упорно тврдило: — Сликар, будалаштине, остави трице молим те!.... Токод нас не може да буде! Јавно мњење осу што се каже, дрвље и камење на сликара, све ступиу бојни ред против те нове напасти. Та грозницатрајаше док се и млади сликар не изгуби и опет уморено друштво после толике борбе, да беду од себе уклони, продужи своје слатко дремање. Та.ман друштво у најслађем сну, а разбуди га један млади композитор свирањем својих новпх композиција. — Е ово је већ безобразлук! јекну увређено друштво трљајући очп. — Од куд сад ова напаст?