Дело

176 Д Е Л О Ја сам човек од моралне слободе, да — од слободе, и молнм вас, господо, нека ме лекар прегледа, па ћете се уверитн да сам пун страсти. Лекар ће вам и то казати да сам ја оне вечери био пијан; зна то већ он. У осталом, господо, мени је то н сам лекар препоручио, као какав лек, и доказао ми је да је уздржавање штетно и т. д.‘* То би били модерни одговори и ја бих се лепо извукао. Лепо, — али, ја тако нисам учинио, нисам се ниско понашао, т. ј. модерно... Или, не бих се чак ни морао бранитн. Највнше ако бих рекао: „Господине судијо, узмимо да ћете ме осудити због рушења морала, али ја Вам се кунем Свемогућим Богом да ћете и Ви исти преступ још вечерас учинитп. Дабоме да то не ублажује моју казну, али, саслушајте ме до краја. Ви ћете уловити каку девојку са улице нли је закупити. Зар .је то чаеније? и зар то не заслужује пре казну? *Ја држим да ,је то ниже, пардон, и не осврћући се на то што .је то п одвратније епанђати се са првом блудницом са улице, коју човек еретне, само да се мало разгали, и ако се она пре тога са хиљаду других спанђавала. Један мој пријатељ нашао је врло згодно пме за проституткиње: он нх називл:>е железничкп клозети. Опростнте, али ја не говорим хинески, и Ви ћете ме јамачно разумети. За Вас су ове блуднице обична ствар, .једна сиграчка, која се може купити, и кад смо је сити, онда бацитп. Ја говорим сасвим отворено. Него, ја и не мислим тиме, господине судијо, да улепшам свој престуи; хоћу само то да кажем да и Ви себе као часни судија, морате осудити, п само бих Нас још занитао да ли то није још ниже? Јер, мене .је бар нагнала симпатија, љубав да овај преступ извршим, страст, — али Вас? Вас .је нагнала само нискост, модерно ужпвање, у коме има и неко прпјатно голпцање, — и ја држим да имам права. Или, нећете, ваљда, то одрицати?! Ви сте, господине, збуњени, јер сам Вам истину у очи рекао! — тхе! — хе — хе!“

Баш сам луд! Узбуђујем се због ствари, које за мене и не постоје! Шта ме се тиче сада Лујза? ГБубио сам је часно — ох, те како још! Тако је, али то .је и прошло. За мене је она умрла, п у мојим белешкама није ни од каког значаја. Хтео сам одмах, још с почетка, причати о њеноме брату, али, том се ирнликом, ето, сетих оних љупких, гордих очију ове шцзотнце хе — хе! — ове сиротице!... Тхе, ја је нисам завео, али неко