Дело

ЛУДИ КАРЛО 177 други, полицијски чиновник Бекер и сада — нека јој се Бог смплује! Њеноме брату беше име Карло; он је био веома висок и у двадесетпетој години, а у двадесетдругој је полудео, .јер је био невин, Хе, то ми, дабоме, неће нико веровати, али, тако је. Његовп укућани даваху му да .једе скоро с-ваке вечери чорбу од кобаснца, док је још дома био и при чистој свести. Он је тиме био задовољан. Мало њих зна шта је то чорба од кобасица; те речи нема у Лексикону, ову беду ваља познати. Чорба од кобасица — то .је мрка, посна вода. У повећим кобасичарницама и пиварама, где се и коље, има тога увек по један лонац бесплатно; то је пак тако пресољено, да је морска вода према овој чорби права зашећерена вода. По њој плива и по које парченце кобаеице. Има ту и црева, којима еиротиња евоја црева пуни, па онда доста н канапа, којима се кобасице везују. Многи бедници скупљају ове канапе, и кад накупе, од прилике, до 13.000 комада, онда исплету из тога конопче и обесе се. Благо сиротињи! Ја држим, да је Бог предвиђао судбину крава — овде ни најмање не мпслим на даме, већ на праве краве — он би се онда задовољио н осталом марвом! Него, то је сада заиста споредна ствар. Карло је био, кад сам се ја ка Лујзи, т. ј. њеним родитељима преселно, већ три године у Далдорфу; то је једна чувена лудннца близу Берлина. Тамо одох једном да посетим лудога Карла. Ово лепо, као цигља црвено здање лежи увучено у један парк и лпчи на каку банкротирану фабрику или бар на како паметно мирно здање. Гдекојима пак личи и на какав пансионат за девојке — тако миран и до крајноети невин. II онда човек и нехотице погледа на прозоре, очекујући да ће се отуда помолити кака лепа деврјачка глава. Тада падаше кнша већ трећи дан. А ја сам упола мртав, кад .је тако ружно време. Јежио сам се од неугодности и осећао чисто као да ме по целоме телу брију. Прошавши кроз мале вратнице ишао сам главноме здању где ми директор даде улазницу. Са мном пође један млади болничар, ванредно леп н предусретљив човек; он ме одведе у једно побочно крило, где се налазио Карло. Ни за што се још у животу нисам толико интересовао, као за луднице и затворе! Чак се сећам да сам као петнаестого-