Дело

178 Д Е Л 0 дпшњи дечко крао из јавних чнтаоница еве списе и новине, где се говорило о лудацима или о разбојннцнма. Алп, кад уђох у ово здање, био сам иотпуно равнодушан, скоро неосетллш. Знам поуздано и то да сам мислио тако на којегатарије, на пр.: овај болнпчар има плаве бркове а ја црне, плп у + 2 — у = -(- г, илп моје су ципеле тамне, мора да су мало фнкса метулн н такве ствари. Мој је болничар ћутао и водио ме кроз један дугачки ходник, где ми онај фаталнн болнички мирис и карбол у нос продреше. У трему су се шетали лудаци тамо-амо, они су сви билн плаво одевени, скоро као и болннчар, и носматралн су ме изненађено; неколпко њих притрчаше ми н молише ме упорно, као мала деца, да останем код њих. Нпсам нм нншта одговорио, али сам у себи мислио: Баш сте ви паметни! Најзад отвори болнпчар једну чекаоницу, упути ме унутра, замолп ме да малчпце очекнем п забравп с иоља врата. Ах, овај утпсак.... не, не, гледаћу целог свог века само да не полудим.

Светлост је нродирала кроз два прозора са млечним стаклетом и осветљавала собу. Беше то четворострани простор, дугачак од прилике, нетнаест корачаји, а толико и широк. Крај деснога зида беше један дугачак сто, добро укован, са стране пак један простп али тешкн орман за хаљине, на под^ беху неколике особнто тешке клупе за склапање. То беше сав намештај. На једној од овпх клупа седео је ногрбљен један човек, са сасвим старачким, сељачким лицем, пуннм чудноватих бора; у руцп је држао малу бурмутицу и непрестано шмркао. Покрај њега је седео некакав младић; обојица беху обично обучени, јамачно отац и син. -Ја остадох сам са .овом двојицом, јер болнпчар беше отншао да доведе Карла у чекаонипу. Са некнм чудноватим осећањем сам посматрао ову собу. На орману стајаше нешто од вате начињено и изгледаше као кака лутка. Језа ме подиђе гледајући ову лутку; због ње једино п уздрхтах онако пред силом лудила. II сада мн се чинп као да је гледам. Руке н ноге беху некако чудповато усађене, а троћошкаста глава, са големим, јасно црвеним очима, висила је на једну страну. Уста, нос и уши не беху ни начињени; вндело ее одмах да је све то посао каквог неправнлног мозга. Старац ме прекиде у посматрању. Он ми приђе изненада и шапуташе мп некако чудном мирноћом, као да то онај други не