Дело

%±2 Д Е Л 0 кад је Васковски почео причати Литки о тпцама и неизмерној милости Св. Фрање од Асиза према њима, и кадједевојче паслонив главу на руку, слушало нестремшде, обрати се Полањецки госпођи Хвастовској: — Би ли пошли мало до краја ове градпне? — Хоћу — одговори му она. — Литко, остани ти који минут са г. Васковским, сад ћемо се ми вратити. Кад су пошли упитаће г-ђа Емилија: — Па? Полањецки поче ирнповедати, али било да се хтео представитн у лепшој боји пред њом, било да су га последње мислп о Маринн некако припремиле за неку нежнију ноту, тек он ствар сасвим изврну. Признао је до душе свађу са паном Плавицким али је мудро прећутао, да се прп поласку из Кремјења онако опоро опростпо п са Марином, алн зато нцје био штедљнв -у хваљењу ње саме и овако заврши: Како је тај дуг био новод несноразуму нзмеђу мене и Плавицкога, то је морала осетпти и она, те сам више волео да га продам, па га баш пред полазак и продам Машку. Г-ђа Емилија нпје нмала ни појма о новчанпм стварима, а била анђелски наивна рече: Па добро сте урадплп. Међу вама и не треба да се нлету којекакви рачуни. Алн се Полањецкп у тај пар застиде што тако обмањује ову наивну душу, те јој рече: — Тако! Пре ће бптн да нцје! Баш држим да сам зло урадио. II Бигјел је мишљења да то није било добро. Може их Машко стегнутп, може стављатн свакојаке захтеве, може им изложити Кремјењ продаји... Не, госпођо, није тај мој поступак деликатан, а нцје ни такав ди бп нас могао зближити, а не бих га ни учинио да нисам дошао до убеђења да све то треба једном за свакад нзбитп из главе. — А, не. Немојте то говоритп. Нерујем да за све има иретсказања — и верујем да је и вас двоје Провиђење одредило једно за друго. — Ја то, госпођо, не разумеп. Ако је тако, то ми онда није потребно нн око чега старати се, .јер у сваком случају морам се оженити са госпођнцом Плавицковом. — Није тако. У мене је женска памет п може бити говорпм глупости, али ми све изгледа да Провиђење хоће и сми-