Дело

256 Д Е Л 0 Сад знате, ствар добнје са свпм другн вид. Ја се помолим Богу да ми опрости, што саммислио дајеоно Огњена Марија, а то сам зато мислио што сам ја навикао дотле само свеце да сањам. Међу тпм сутра дан, сретнем успут Ленку глумицу онако исто обучену као Огњена Марија. II еад, ја не знам за што, ваљда је н то била наредба Божја, Ленка се насмеја на мене али, знате, тако љупко, као да би ми хтела рећн: „Немој да се млатиш, Томо, него дођи ти у глумце!“ Позоришно је друштво за тим отишло из наше вароши, ал ја сам сваку ноћ сањао Ленку а по где кад тек ректора. Најзад то ме толико савлада, да ја појмим да је то најтије, да је то наређење Божје и тако се решим... напишем пнсмо директору оног позоришта којн мп, као што видите, повољно одговорп“. Ту Тома Богослов заћута п нотанша Недељка, којп му је безбрнжно лежао на крилу и гледао му право у очи, као да и он слуша причу Томину. Госпођица Елза, која је са највећом радозналошћу слушала Томину прпчу, осмену се враголасто (онако као Огњена Марија) кад Тома сврши сво.је казивање, па додаде: — Сад разумем, господнне Томо, сад разумем. — Молпм, шта разумете? — учини Тома усплахпрено. — Разумем наредбу Божју. Ви сте се у стварп заљубпли У Ленку глумицу. — Ко, ја?! — учпнп Томаи поцрвенп до ушцју, јер ону то ни сам није веровао. — Признајте. — Али то не могу нпкако прпзнатп, кад ннје пстина иоче одлучно да се брани Тома богослов и ако му сад тек првп пут пуче пред очима та страшна нстпна. Е па ето — настави Елза враголасто — кад се њено име помене ви поцрвените. — Није пме, молим вас? — Та Ленкнно, није ваљда Огњене Марије. — Ја не знам... настави збуњено Тома и мал не исиустп Недељка. — Слушајте, признајте ми па ћу вам помоћи. — Ви?! — Да, ја ћу вам помоћн. Ја ћу вечерас, по што п ја морам конаковати у трј варошп, казати госпођицн Ленки све. Прпзнај ге ми.