Дело

ОПШТННСКО ДЕТЕ 257 — Ја не знам шта да вам признам, ја не могурећи даје љубим (то „љубим“ отпева Тома „четвртпм гласом") али осећам, нешто осећам, осећам неко чуство, то чуство ме мучи, то чуство ми прожима сво тело, ја осећам то чуство у срцу, у души, у жилама, у грудима, ја осећам то чуство у рукама

II ту Тома прекиде прпчу јер осети збиља нешто у рукама, али то нешто ннје бпло Томино него Неделжово чуство, које се у неколико разлпковало од Томиног. Госпођица Елза запуши нос, кочцјаш опсованешто а Тома богослов направи тако тужно лпце, погледајући час у своју шаку а час у беле пикетске панталоне, које су сад већ личнле на генералштабну карту са свпма заливима, лукама, острвнма и полуострвима. Морадоше да зауставе кола те да се преповнју и избришу Тома богослов н Недељко па за тим, са умиреним чуствима, уђоше обојица у кола те кретоше даље и још мало, па се кола узнеше на рђаву калдрму и затандркаше кроз жпву чаршцју док се не зауставнше пред кафаном код „Златног Лафа“. ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ЕРВА Једна страшна ноћ. Био је већ сумрак кад су се зауставила кола пред „Златнпм Лафом“, кафаном другога реда алн важном с тога, што у њој сад даје представе позоришно друштво под управом г. Раднсава Станковића. Кафеџија је баш бно на вратима, кад се скидоше с кола Елза са Недељком и Тома богослов, и кад их спазн а он иљуну п рече нешто ружно, на се склони с врата. То по свој ирилици с тога, што је мислио да су и онп глумци а, од како код њега друштво игра и костира се, омрзо је страшно тај узвишени позив. По што нх н штумадла дочека са великим неповерењем добише најзад собе и то Елза собу број седам а Тома собу број једанаест. Дадоше се одмах на посао; Елза да преновије Недељка н да га нахранп а Тома да испере панталоне и да их псуши, како би се исправно могао јавитп госноднну управнику.