Дело

КРИТИКА II БИБЛНОГРАфИЈА 299 једна од најинтересантнијих страница у анадима политпчких институција старијега и новога доба. Други део посвећен је излагању парламентарне процедуре, а нарочито реконституцији, обновљењу Сенатске Палате или Курије. Најновији проналасци многих Фрагмената великога плана сторога Рима показаће, колико се писац приближио истини својим текстом и својим критичким расматрањима. 0 тим скорашњим открићима, Г. Миспуле говори само у неколико редака у предговору своје књиге, пошто му је дело већ било оштампано, када се дознало за лроналазак тога примитпвног плана Рима. Трећи, најопсежнији и у исто време најоригиналнији и најзначајнији део јесте онај, у коме писац покушава да обнови, реконституира седнпце римскога Сената за читавих двадесет година, од Дицеронова конзулства до смрти Цезареве. Подаци су били разбацани на све стране, а нарочито их је било растуренпх, у одломцима, у познатим говорима и волуминозној преписцн Цицероновој. Писац је све те податке нрикупио и прегледао, критички проценио, довео у везу и уредио тако, да бацају са свим нову светлост на политички живот старих Римљана. Читајућн овај одељак, читалац се преноси мислима у оно старо доба и присуствује тако рећи оним чувеним догађајима и сценама, када на пример Цицерон излива сву своју срџбу над равнодушнпм и неосетљивим Катилином. преиирци Цицероновој са Кловдијем, убиству Цезорову и т. д. То су збиља чувене и иознате сцене, примерне и јединствене у историји говорничке вештине, али их до данас нико ннје могао испричати са толико појединости и рељева, како нам их износи писац овога дела. Причање је ових сцена од такога интереса да иремаша често и стенограФске белешке многпх бурних п сензационих седница у модерним парламентима Европе и Америке. Али и поред очигледнога интереса и поуке, које нам пружа ово обнављање Сенатских седница, писац ипак иде далеко у сликању парламентарнога живота у Риму, што чичи, извесно, ако би се могли тако изразити, у намери да иодмлади свој предмет. Пначе се не може друкчије објаснити његово следеће тврђење. Ствар је овоме: писац, као секретар — редактор у Францускоме парламенту (то је бар био, када му је сиис угледао света), покушава да приближи римски парламенат ономе, што заседава у Бурбонској налати, Францускоме парламенту. Он међу њима налази тако много сличности и аналогије, да у томе своме иоређењу он се овако обраћа читаоцу: „Читалац ће брзо увидети, вели он у иредговору своје књиге, Дело књ. 24. 20