Дело

КРИТИКА II БИБЛИОГРАфИЈА 305 со да но нзостану иза нремена, запелп и читају еве што се из наше лепе књижевности објавн. Наше је уверење да Косово, овако обрађсно, неће моћп да сиђе нн у средње кругове, остаће тешко за чигање п за оне који воле да читају, и поћп ће трагом Бијесног Роланда. А штета је при снремању оваквог спева не помишљати п на ту ширу публику, ма да она већ много зна од Онога, што је гБорић у Косову поменуо. Књига, о којој је реч, а којајеодавно очекивана, тек .је једно крило двора, што нма да се сагради: почетак једног дела, које, бар по смеру п замисли, треба да буде највеће у нашсм уметничком песништву. Родољуби ће јој се обрадовати п поверовати, да ће Ђорић извести оно, што су сневали нли сновали Бранко и Војнслав, истина, с малим облачком на челу. јер им нема десетерда, који их тако лепо служи чак и у полемичкпм одговорима, где доказују, да су збиља родољубн; они пак, који се чешће дотичу израза агн рго а г I е, по своме обичају, претрешће је на други начин. Са своје стране помпњемо, да нити обећавамо, нити можемо дати, одлучан с,уд, јер, сем другога, још није обрађена главна сцена, нема тежишта, оне ватре у којој ће се онробати — не сриско јунаштво, јер је оно знано, већ нишчево. У овим редовима добиће места само неке општије напомене. Ђорнћ је свој посао радио с реткнм одушевљењем и* големом истрајношћу. Ко је имао прилике, да с њим о томе лично разговара, знаће најбоље, а и читаоду не може то умаћн пажњи. Уз то двоје дошли су и замашан труд разноврсна облика и брижљивост у изради. Нрва књига, уз увод („Ноклич“), белешке и поговор, има дванасст певања, од њих свако, у средњу руку, по 600—700 дугачких стихова, или, укуино, 7754 стиха. На колико широку основу засновао је Ђорић свој спев, може се видети и по томе, што .јс у завршном иевању тск помен о Косанчнћеву ухођењу турске војске. Толика рашпреност ни.је дошла од самог главног догађаја, који Ђорић има да опева, тому су узрок силне епизоде, ситнији умеци, многа објашњсња, којима је песнпк нокушао да представи ондашње доба и ондашњи живог с разних страна, да овековсчи многа народна веровања, да сачува спомен и мање познатим догађајама, личностима и јунадима, а, негде, и да уметне које произвољно објашњење и своје слободно етимологисањс. Тимје дело, истина, проширено, неке су епизоде и веома леие, али на рачун њих трпи главна садржина, јединство, које је овде и иначе тешко постићи. Ђорић се, јасно је, угледао на чувене епске иисце Средњег Века; поред другог, то се лепо