Дело

110 РОД11ЦА II0Л АЊЕ ЦК11X 9$ — Треба, Лито. Видиш колико је он према нама добар. Да молнмо Бога да му подари срећу. — А зар је он несрећан? — Не... То јест... Внаш сваки човек, пма по нешто штога тпштп, па и он. — Знам; слушала сам то на језеру. — одговори девојче. Тренут доцније додаде: — Молићу се. А професор Васковски, који, при свој својо.ј учтивости,. није умео држати језик у покорностн, мало доцније, кад Литка одмаче напред, рече г-ђн Емилији. — То је златно срце; он воли обоје вас као брат. Сад кад нам је специјалиста казао да нема никакве опас-ности, могу вам све испричати. Полањецки је нарочито позвао лекара, .јер се забринуо за малом кад смо били на језеру. — Он? — запита г-ђа Емилија. — Видите какав је то човек! У њеним се очима засијаше сузе захвалностп, а мало доцније додаде: — Ах, вратићу ја њему то; даћу му Марину. II Полањецки је одлазио са срцем препуннм добрих же.ва н захвалности за г-ђу Емилију, јер човек, коме што не пође од руке, који због тога пати, јаче осећа људску љубазност. Седећп овако у углу од кола са ликом г-ђе Емилије нред очима стаде говорити сам у себн: — А да сам се у њу заљубио! Како бих био мнран, како потпуно срећан! Нашао бих и тај цпљ жнвоту; знао бих за кога радим, знао бих и ко сам п шта сам, јер моје бпће нма неког разлога. До душе она вели да се неће удавати, али за мене ко би знао! Ту наједаред осетп да о Емилнји мпсли спокојно, а чпм му на ум дође она из Кремјења, одма се нешто узнемири, те му дође и грко н мнло. Осећао је да га нешто привлачи к њој. Ето мало пре је стегао руку г-ђи Емилији, али од тога ни.је ништа остало, док н сад још осећа топли длан Марпнпн. н нешто га чисто електрнсало чим се на то подсети. II до самога Салцбурга мислио је само о „оној**. Сад су мисли његове већ почеле добнватн бар свој облнк ако не у склопу, а оно бар у питањима, како ће поступптн у иогледу на њу и какве су у овом нпзу стварн његове обавезе.