Дело

ПОРОДИЦЛ ПОЛАЊЕЦКПХ 95 Протпостављао је, дакле, да ће га прнмити, ако иоле нмају такта. У осталом је знао да ће Марпну вндети код г-ђе Емилије. У таквим мислима стигне у Салцбург. Ваљало је јонг читав час до доласка воза пз Монахијума, крјим је имао ићи до Беча, те се реши да се прође по граду. Међутим у рестаурацији онази кариранп капут Букацкога, његов монокл и малу главицу покривену сајош мањим меким шеширићем, па повика: — Јеси ли то ти, или твој дух? — Не брини се, Полањецкн — одговори Букацки безбрижно, а поздравн се с њим тако као да су се јуче расталп. Како си? — Па шта радиш ти ту? — Једем котлете на маргарину. — У Рајхенхал? — Да; а тн дома? — Да. — Ниси пспросио г-ђу Емплију? — Не. — Опраштам ти онда. Можеш ићп! — Чувај концепат за бољу прплику. Литкн је веома рђаво Букацки се уозбиљи, подиже обрве п отпоче говорпти: — Ох, ох. Је ли истина, бога ти? Полањецки му поновп у кратко мњење лекарово. Букацки поћута мало, па рече: — Не треба ту бити песимистом. Кукавно дете, кукавна мати. Да се деси несрећа, не знам шта бн та жена учпнпла? — Она је јако побожна, али страх ме н помислнти на то. — Хајдемо мало у град, овде је да се изгорн од врућине — рече Букацки: Изађоше. Путем оиет поче Букацки: — Не треба ту битн песимистом. Шта је Литка. Голубче. Свакн бп се на њу смиловао, само не смрт. Полањецкп је ћутао. — Сад ни сам не знам да лн да идем у Рајхенхал? опет ће Букацки. — Док је госиођа Емнлија у Варшавн, п ја могу ту да се скрасим. Ио једаред месечно нонудпм јој руку. добијем но једну корпу п тако ти животарпм од нрвога до првога. Сад је ирви већ прошао, па сам се већ зажелео евоје иорцнје... Да лн оиа нагађа како је с малом?