Дело

126 Д Е Л 0 плава коса; сад је он смео прихватнти и ту руку и дотаћи се груди; алп та рука беше врела као ватра, а груди се бурно днзаху н спуштаху. Али то не беше она Даннца, не гледаху га вшпе оне плаве очп, које су га кадре биле креиути да немогућности чини! Напрегао је сву снагу да се нрибере. Прво је махинално с-кинуо горњи капут и додао га Ивану, па онда приђе болесннци п узе је за руку... Стајао је нем пред својим полумртвим пдолом који, како велп Љермонтов, „и ако беше одбачен опет је остао Бог.“ Осећао је врео дах нз нолуотворених уста и — није умео рећп нпшта. Освестише га Стојшић и Стојшићка. — Има ли наде, докторе? — Леда! — рече он. — Дајте леда! Онда узе термометар, диже руку по којој се беху испречиле плаве вене и стави термометар нод пазуво. Нзвадио је часовник и загледао се у њ не говорећи ником речи. Стојшнћка је дотле отишла да спреми облоге. Кад донеше лед и друге потребе, он извадп термометар испод пазува њезиног и погледа у њ; затим стаде метати лед на главу. Тишина је била као у гробу. Стојшпћ, Стојшићка и Пван гледаху у њега као у Бога очекујућп црно или бело. Али он не рече ништа, него седе, извади своју књижицу из џепа и стаде писати рецент. Кад би готов, он пружи Ивану и рече: — Брзо. Стојшић се усуди запитати: — Како изгледа, докторе? — Опасно, али нада није изгубљена. Кад она нздржн оваку ватру, рачунам да ће моћи преболети. Само треба пазити на сваку ситницу. — Што год треба урадићемо, само нам кажите! — рече Стојшићка кроз плач. — Прво, немојте плакати — рече он. — Ево, нећу! — рече сирота мајка бришући сузе. — Друго, ово треба што чешће мењати. — Добро. — Треће, медпцину, која ће се сад донети, давати тачно, по пропису. — Како год ви будете рекли!