Дело

ЈУНЛК НАШИХ ДАНА 127 — Четврто, око ње мора бити највећа тишина. II пето. изјутра је добро покрите па проветрите собу. Тога се придржавајте тачно, па може Бог дати да оздрави. — А сад, велите да је рђаво? — Болест још напредује. Али, ако се буде назило тачно иа дијету, ја рачунам на њен јак састав и мислим да ће издржати. Дечко онај уђе и нредаде му медицину. Он га погледа. — А гле! — рече — Зар си ти то? — Ја сам г. докторе. — Зар си ти овде? — Овде сам код г. Шећерџића. — Велики порастао. А у ком си разреду? — У шестом. — Браво, Бога ми! — рече и прнђе болесници, затражи једну кашчицу, усу у њу медшџгау и лако је продрма. Она отвори очи које беху мутне. Онјој метну кашчицу на усне, и усу лек у уста. Она прогута и опет склопи очи. — Није вас познала? упита Стојшићка, уздрхталпм гласом. — Није. Одмаче од постеље и стаде се освртати. — Хоћете да седнете мало, г. докторе? уггата Стојшић. — Да идем. Треба јој тишине. II ви би могли да легнете, нека само по једно дежура око ње и мења ове облоге. Ја ћу доћи сутра да видим како је, па ако што буде требало, наредићу. Само нека се тачно пази на дијету. Медицина нека се да после једнога сахата. То је за ублажавање ватре. Онда затражи свој капут који му Иван додаде и обуче. Приђе још једном болеснпцп и загледа се у њу, онда ману руком Стојшићу и Стојшићки иа изиђе из собе. Пван нзпђе за њим. — Дођи сутра, вере ти! — Доћи ћу. — А велпш, има наде. — Разуме се. — Ти не знаш шта би мп учинно да је спасеш! — Ако Бог хоће, спашћу је, Пване. Ивана облише сузе. — IIди, иди у собу. — Стојане — рече Пван гушећн се — испратп г. доктора До виђења!