Дело

128 Д Е Л О — До виђења! — рече доктор ганут. Пван се врати у собу а Стојан пође пред доктором. — Гле, колнкн си нарастао! А како се учиш? — Па добро. Ннсам понављао ни једног разреда. — Дакле ове године свршаваш гимназију? — Јест. — Јеси ли смислио у који ћеш факултет? — Јесам. Хоћу у привредно-математички. — То ми је мило. Лаку ноћ. Г-ђа Станићка још не беше отишла кад се он вратно. Одмах га упита шта је и какви су изгледи. — То ћу тек сутра знати. — Дакле, рђаво? — Рђаво. Изгледао је нешто збуњен. На питање Јелкино, пошто је Станићка отишла шта му је, одговорн: — Потресло ме је све што сам видео! Она бедна мајка! Алн, манпмо се тога разговора. Боље да идем довршити она писма. II оде у свој радннчки кабинет. Али тамо није писао писма, него је нешто записивао у свој бележник. По оном наглом раду н по оном снлном диму дуванском могло се видети даје био веома узбуђен. (Наставпће се)