Дело

НОНОВНО СУЂКЊЕ 139 суђења, које се морају узети у обзир, с тога ћемо овде номенути главније од тпх замерака. Једна од главних замерака нротиву поновног суђења, која се не да оспорити, састојп се у томе, што докази, по којима .је прва пресуда донета, у току времена ослабе и у многоме од своје вредностн изгубе, ако већ но природи нпсу такви, да на њпхову снагу време не може утицати као н.пр. што су исправе. Сећање сведока бива с временом слабије а често и неверно, јер сведок све више и више меша оно, што је сам чулпма опазио с оним, што је од других чуо; опомињање сведока на његове раније исказе често не може да освежп његово иамћење, већ га напротив збуни тако, да његов садашњи исказ губп стварну вредност. Најзад ако пзвесних сведока више нема, то се губптак тих доказа никако не може накнатити тиме, што ће се ириликом новог претреса њпхови искази прочнтати, јер често пута долази баш такав случај, да нова околност, на осиову које је наређено поновно суђење, тражи, да се сведок још једном нажљиво испита, н да се његови ранији нсппти што тачнпје узму у оцену. К овоме долази даље н то, да су субјективнп погледн и схватање судије од нарочитог значаја п утпцаја и да се пз искуства зна, да разне судије различите ствари и чињеннце различпто оцењују и суде. Па ако се допусти поновно суђење, веле нротивници истог, нпје пскључена могућност, да други судија, без икаквпх јачих доказа, само зато, што су његовп погледи строжији, добпје уверење, да има кривице н изриче другу пресуду, којом се првом пресудом ослобођени осуђује. Све ово нарочито вреди за поступак, којн је усвојио теорпју слободног судијског уверења. Јер пресуда, ма да садржи у себн разлоге суда, није ништа друго до нродукт целокупног утиска, којп се добпја са претреса. Задобијање уверења, да је оптуженн крпв, лежи у целокуином утиску, у посматрању сведока, оптуженог, као п у свима осталим моментима. Приликом поновног суђен.а новом је судијн често немогуће, да буде у пстом ноложају, у којем је био први, па с тога п не добија исти утисак, а вадећи поједине доказе п разлоге пз пресуде и оцењујући пх свакн за себе, често се дође до сасвпм другог резултата. Међутим за иоступак, у коме вреди законска теорија доказа, као што је го случај с нашим, ово већ не може у тој мерп да вредн. Овде се сваком доказу понаособ зна његова доказна снага, н осудна